Search Results

Vatra koju je upalila studentska pobuna teško se gasi. Mnogo je već oprobanih recepata pokušala vlast - studenti su etiketirani, targetirani, vređani, praćeni, omalovažavani. Mnogo ćoraka je ispalila, nadala se da će praznici utišati bunu, ali ništa od toga.  Oni naravno, a pre svega prvi na vlasti Aleksandar Vučić, pokušavaju da kažu kako sve jenjava. Znaju dobro da ta laž ne prolazi ni kod njih samih. Da je tako, pa ne bi se hvatali za svaku slamku u nadi da će baš ona srušiti studentsko jedinstvo i nekako prekinuti nezadovoljstvo koje kulja. U četvrtak u Beogradu se umalo desila tragedija. Vozač “forda” je na krov podigao 20-godišnju studentkinju koja je stajala na trotoaru. Da, na trotoaru. On je tu projurio kao da je na lokalnom putu. Sekunde, santimetri i sreća su spasli sve nas još jedne tragedije. Nije se prvi na vlasti oglašavao 5 ili 6 sati, a onda je rešio da ovaj pokušaj ubistva izjednači sa nečim što se desilo u Novom Sadu, a što je on u 14. obraćanju za 16 dana nove godine, nazvao napadom na stariju gospođu. Starija žena je prvo vređala studente, vidi se na snimku, jednu devojku i udarila, a kada je ona krenula ka njoj, gospođa je pala. Više je sekundi Vučić u obraćanju posvetio njoj nego devojci za čiji život lekari i dalje brinu. Ali ni ovaj događaj nije mogao, a da ne pokuša da izvrne ili spinuje, opet u nadi da će se to negativno odraziti po proteste, a pozitivno po njega. Ko još veruje u poštene izbore? U tom kontekstu, iako pun navodne želje da se smire strasti, optužio je opoziciju i pomenuo narodnu volju. Ličilo je da misli na refrendum o njemu koji je nedavano opet povampirio. Čak su poslanici SNS navodno spremili i 100 potpisa, ali ne zna se za šta. Ovu neustavnu kategoriju savetodavnog referenduma, čini se, ovog puta će gurati do kraja. Krenula je i kampanja “Vučiću verujem” pa deluje da je već sve isplanirano. Verovatno do rezultata. Ali ko posle ovog pokušaja ubistva još veruje u pošteno glasanje i referendum? Ko posle pada “nerekonstruisane” nadstrešnice veruje u pravdu i istinu? Ostao je još jedan, ne tako mali, procenat ljudi koji ne vidi ili ne želi da vidi ono što studenti crtaju svakog dana - sistem je truo, a predsednik se meša tamo gde mu nije mesto (po Ustavu). Umesto da ga zaceljuje i leči, Vučić razmišlja o rejtingu i foteljama. U maniru politikanta, a ne državnika, “rešenja” koja nudi tiču se samo njega i političke opcije kojoj pripada. Šta je sa narodom?  A vidimo da sve češće istraživanja pokazuju da je sve više onih koji ne prihvataju tu politiku i takva “rešenja”. Posle onoga što se desilo na izborima u Nišu i Beogradu, u junu i decembru, nema više tog glasanja pod postojećim uslovima kojem može da se veruje. Nema tog referenduma, sve i da ga sprovedu, koji će narod priznati, a pre svega u njemu učestvovati. Ljudi su sada na ulici i deluje da su spremni da tu donose odluke, ako već institucije odbijaju da rade kako nalažu zakoni i Ustav. Upravo je tu i ključ za rešavanje čitavog problema. Umesto referenduma, Vučić i naprednjaci, građanima bi trebalo da ponude nazad institucije. Da smanje uticaj na pravosuđe, policiju, službe bezbednosti, a posebno na medije. Pre svega na RTS koji u ovoj krizi sve više ide stranputicom kojom je davno krenuo. Sa promocijom kulta ličnosti mora da se stane. Ciklus od 12 godina vlasti je u Srbiji kao sudbina. Toliko je, od čuvene 8. sednice, imao Slobodan Milošević, toliko nazovi demokratske snage, a naprednjaci su ušli u 13. godinu vlasti. Ipak, vidi se da je ona na aparatima za održavanje u životu, a sve zato što su i dotle došli mehanizmima kojima se služe i sada dok pokušavaju da umire studente. Sve je spin, muljaža, korupcija i burazerska ekonomija. Razlika je sada samo u tome što pametniji više ne ćuti i ne popušta. Oni koji su retko kada ili nikada igrali pošteno, na to jednostavno nemaju adekvatan odgovor.

Makar se nešto dešava Vozovi u Švajcarskoj nisu žurili. Vožnja u njima je ušuškana i lagana. Ima gužve, ljudi se prebacuju sa sedišta na sedište, iz vagona u vagon, ali nema one neobjašnjive nervoze koju sam kao po pravilu osećao u autobusima „Niš ekspresa”. Kondukter mi je prišao sa osmehom. Pregledao је kartu, rekao nešto na nemačkom i produžio dalje. Primetio sam da mu se pogled zadržao na mom obrazu, koji se i dalje crveneo. Sigurno je pomislio da sam dremao na prozorskom staklu, pa mi je ostala uspomena. Nije mnogo pogrešio, meni jeste ostala uspomena, ali ne na voz, nego na Kićine drugare za koje sam prevozio ne znam ni ja šta. Rešio sam, dok nas je kompozicija ljuljala kao u kolevci, da ću se jednog dana najebati keve Kići jer me je spojio sa Kajlom i Šortijem. Zapravo, nije me on spojio, ja sam ih zvao. I verujem da je njihova želja da mi pomognu bila iskrena, ali oni nisu mogli da mi ponude drugi posao. Jednostavno, time se bave. To je njihov, kako vole da kažu, biznis. Ostaće mi urezan Kajlin pogled na vratima tog malog stana pre nego što smo Šorti i ja izašli. Prišao mi je i stavio ruku na rame, ništa preteće, više onako očinski. Svojim naboranim licem me je pogledao pravo u oči: – Jesi li upoznao Abdula? – Jesam – odgovorio sam kao iz topa. – Nisi – rekao je Kajla. – Ne, ne... Jesam. Na parkingu. – Ne, nisi ga upoznao. Nisi ga video.   Očinska ruka na mom ramenu postajala je sve teža, a njegovo lice sve bliže, toliko da sam mogao da osetim aromu skupog viskija koji se ispijao u tom stanu. Hladnoća iz dubine njegovih očiju zaledila mi je nožne prste. Čovek je koji nema šta da izgubi. Sve mi je bilo jasno. – U pravu si. Koji Abdul? – Tako je. Nisi upoznao njega, a sa nama si samo pio, jeo i sećao se detinjstva. – Pa da... Šta bih drugo? Tada je Kajla sklonio ruku i Šorti i ja smo izašli iz stana.   Prvo veće mesto posle Sen Galena u kojem je voz stao bilo je Gosau. Počela je smena putnika. Jedni su užurbano izlazili, drugi ulazili. Vagoni su kao košnice, a posebno prozuje na stanicama. Tu kao da neko prodrma košnicu, pa pčele počnu da jure tamo-amo. U toj gužvi primetio sam čoveka koji je na leđima nosio gitaru, zapravo kofer za gitaru. Bio je to stariji gospodin, lepo obučen i doteran, u braon jesenjem kaputu, kose bele kao vrhovi okolnih planina, jedrog lica i vitkog stasa, obrijan do kože, očešljan i visok. Sa njim je išla jedna sredovečna žena u roze kompletu. Imala je vuneni prsluk i duge čarape dokolenice. Prosedu kosu sakrila je u maramu, iz koje je virio jedan takođe roze cvet. Osmeh joj je bio fiksiran, kao da joj je vilica bila ukočena u tom položaju osmeha. Bili su toliko karakterističan par da nisu mogli da prođu neopaženo. Nežno su se držali za ruke i dok su sedeli. Ona je sedela pored prozora uglavnom fokusirana na okolinu, dok je čovek sa gitarom malo gledao u nju, a malo posmatrao ljude po vozu, baš kao što sam i ja posmatrao njih i razmišljao ko su, šta su i gde su pošli tako čudni i tako svoji. Nisam morao dugo da čekam odgovor na poslednje pitanje. Na razglasu se čulo „Ucvil”, a to je pisalo i na displeju. Košnica se opet probudila. Ljudi su počeli da uzimaju torbe i da se pripremaju za izlazak. To je uradio i simpatični par. Voz se približavao Ucvilu, koji je bio na nižoj tački nadmorske visine, pa je delovalo da je ispod pruge. Sa svoje druge strane bio je blaženo ušuškan Alpima. Kroz prozorsko okno izgledao je vrlo pitomo i mirno. Mešavina kuća, zgrada i zelenila činila je primamljiv kontrast sa belim planinskim vrhovima. Sudar nas pametnih ljudi, graditelja i glupe, uporno nepromenljive prirode. Ali kontrolisan sudar. Putnici su počeli da silaze. Sišao je i čovek sa gitarom držeći za ruku ženu, za njima i ja. Zašto? Ne znam ni sam. Krenuo sam sa tom masom, koja se vrlo brzo raštrkala po uličicama oko stanice. Iz vidokruga su mi nestali i gospodin i njegova simpatična žena. Ja nisam znao kuda ću. Gradić je zaista bio lep i uređen. Dopale su mi se kuće, koje su bile uredno naslagane jedna do druge i ličile jedna na drugu. Slične visine i izgleda, jedino ih je boja fasade razdvajala ili marka automobila parkiranog u dvorištu.   Nekoliko ulica od železničke stanice, dok je još trajala blaga nizbrdica koja je vodila u kotlinu, ugledao sam jedan mali lokal. Od ostalih građevina odvajao se svojim svetloplavim ulaznim vratima i plavo-belim zavesama na prozorima. Iznad vrata je pisalo „Taverna”. Pomislio sam – braća Grci. Mogao bih da svratim na giros i pivo. Treba mi malo Balkana, makar u ustima. Međutim, unutrašnjost tog objekta ličila je na sve, samo ne na tavernu. Bio je to običan bar. Mrak su ispunjavali tonovi rokenrola, a svetlost koja je ulazila kroz prozore bila je dovoljna da osvetli put do šanka. On je već sijao punim sjajem, posebno veliko ogledalo koje je davalo lažni utisak da je sâm lokal mnogo veći. Svetlele su i neonke iznad stola za bilijar i kod jedne table za pikado, u uglu, pored strelice na kojoj je pisalo „Toalet”. Po zidovima nisu bile fotografije ni grčkih plaža, ni Atine, ni Soluna, ni Zevsa, već Njujorka pod snegom, Mika Džegera u čuvenoj pozi „samo što ne slomi nogu” i Bukovskog zaraslog u bradu sa pogledom koji se gubi niz rutu 66. Bar je bio prazan, što i ne čudi jer sam upao dok je drugima radno vreme. Samo mi besposličari možemo da obijamo ulice po Švajcarskoj i obilazimo lokale u to doba.   – Izvoli, jesi li za neko piće? – na čistom srpskom izgovorila je žena koja je bila za šankom.

Studenti Filozofskog fakulteta u Nišu nedavno su zaustavili anonimnu anketu, poslatu na njihove mejl adrese, koja je izazvala niz pitanja o bezbednosti podataka i stvarnoj svrsi istraživanja. Ankete su poslate sa adresa koje su izazvale sumnju zbog moguće veze sa domenom registrovanim u Rusiji. Oko 1500 studenata dobilo je mejl sa samo jednim pitanjem: „Da li podržavate blokadu svog fakulteta?“ Iako na prvi pogled neobičan, ovaj potez je privukao pažnju zbog činjenice da su mejlovi poslati sa eksternih adresa koje nisu povezane sa fakultetom. Filip Farkaš , student Filozofskog fakulteta, komentariše: „Poruka nije stigla iz naše interne organizacije, već sa spoljne adrese, i to u čudnom terminu, kasno uveče.“ Pogledajte kompletan prilog emitovan na Novoj S:

Deluje malo čudno, ali od upitno legalnih izbora i isto takve konstitutivne sednice, niška vlast funkcioniše po principu prelazne Vlade. Oko SNS u Nišu se okupila svaka stranka i strančica koja je htela parče vlasti bez želje da samostalno odmeri snage sa drugima. Čudnom izbornom matematikom morali su da prigrabe i Rusofila, pa je sada to ozbiljna skupina partija i pokreta. Svi oni, zbog tesne većine, imaju ogroman ucenjivački potencijal pa na funkcijama u gradu, pored naprednjaka, ima i radikala, zavetnika, bivšeg SPO, socijalista, vulinovaca, ljajićevaca, kvazi-Rusa… Po tom ključu i jedan profesor fizičkog završi u fotelji direktora Narodnog muzeja, a elektrotehničar postane pomoćnik gradonačelnika Niša, ali to je neka druga priča. Kuća prelazne Vlade; foto: wikimedia U lokalnom parlamentu je većina više nego tesna. Setimo se da opozicija ima u zbiru više glasova nego SNS lista, pa su samim tim izuzetno glasni i u velikoj meri pokušavaju da utiču na odluke “većine”. Zato i “većina” odluke, predloge i ponašanje mora da prilagođava opoziciji, pa je i to neka vrsta čudne i nezvanične kohabitacije. A ono glavno je da je aktuelna upitno legalna vlast zatekla razorenu javnu upravu nakon odlaska njihovih prethodnika iz SNS. Po potezima koje povlače sve liči da su tu kao neka prelazna Vlada koja gasi požare i krpi rupe. Tako stopiraju rasipničke projekte prethodnika, usvajaju budžet manji od poslednjeg rebalansa, rotiraju direktore i načelnike, reformišu kompletnu Upravu, pokušavaju da deluju transparentnije. Svesni ili ne, oni su već krenuli da menjaju sistem, na svom mikro, niškom nivou pre svega jer su Nišlije već glasale protiv njih na junskim izborima i to u uslovima koji nisu bili ni fer, ni ravnopravni. O tim izborima će svakako pisati istorija, a brojnost opozicije je jedini razlog za ovakvo ponašanje vlasti. Naravno, oni ne rade stvarnu promenu, onu za koju su građani i glasali, ali je sistem toliko urušen prethodnim gradskim Vladama, da je i ovo što pokušavaju neki privid normalnosti uslovljen strogom stranačkom hijerarhijom i opterećen koalicionom trgovinom. Prelazna Vlada nije dolazak u fotelje bez izbora Poslednjih dana se čini da su najviši nosioci vlasti u Srbiji prosto alergični na pominjanje prelazne Vlade. Obećavaju sa TV-a da je neće dati ni po koju crnu. Kažu da neće dati fotelje opoziciji bez izbora. Prvo, prelaznu Vladu još niko nije ni tražio zvanično. Pominju je opozicionari i analitičari kao jedan od načina za izlazak iz društveno-političke krize u kojoj se Srbija nalazi. Vlast bi to prvo trebalo da prizna, pa onda sve ostalo. Pod dva, prelazna Vlada nije dolazak na vlast bez izbora. Prosto nije tako jer ta takva Vlada bi trebalo da ima zadatak da u oročenom roku obezbedi poštene izborne uslove kako bi sve partije, i one koje su u Vladi i van nje, mogle u izbornu trku ravnopravno, a ne kao do sada sa npr. preko 60% Aleksandra Vučića, člana SNS, na TV-u, u predizbornoj kampanji. U narednoj godini možda budu i dupla ministarstva? I sam Vučić, pa i neki drugi naprednjaci stidljivo pomenu da bi možda pre dali izbore nego prelaznu Vladu. Na stranu što ni izbore još niko nije tražio, ali oni i ne pominju izborne uslove i pored dugog OEBS-ovog spiska šta treba ispraviti i Rezolucije Evropske komisije o sumnjivim izborima iz decembra prošle godine. Da ne pominjemo ponovo niške izbore i čudnu matematiku u kojoj onaj koji ima više glasova dobija manje odbornika. Sad je malo jasnije što je prelazna Vlada trn u oku. Kad se podvuče crta, uz studentske proteste koji prerastaju u građanske, sve više liči na to da će niška vlast, uz veliku želju da tu ostane 4 godine, zapravo biti prva koja je po principu prelazne Vlade, uz dobre izborne rezultate i pritisak opozicije, krenula u pripremu sistema kako bi sledeći izbori bili održani kako dolikuje demokratskim zemljama. Naravno, opet liči da će tada da se glasa u celoj državi, ne samo u Nišu. Da li će to biti 2025. ili godinu posle, zavisi od poteza vlasti u Beogradu, daljih odluka studenata i spremnosti građana da menjaju stvari. Zato srećna nam svima Nova godina. Da naredne budu mnogo bolje.

Hrana na simsu, u prirodnom frižideru, učionica kao menza, prostor za druženje i spavaona. Ulazak na fakultet moguć je samo uz indeks. Tako otprilike ovih dana izgleda unutrašnjost Filozofskog fakulteta u Nišu koji je i danas, kada zvanično nema ispita i predavanja, življi nego u pojedinim danima kada ga je pohađao i potpisnik ovih redova. Studenti su tu, iako zvanično nemaju obaveze, ali iz razgovora sa njima se čuje da imaju onu najvažniju, a to je da se izbore ne samo za svoje zahteve, nego za bolje društvo. Ogrnuta ćebetom tu je Anđela Jeremić, studentkinja posle čijeg govora u rektoratu niškog Univerziteta od pre nekoliko dana, više ništa nije isto. I ona deli mišljenje da ovo nije borba samo za studentske zahteve, već je i jedna poruka koja se šalje čitavom društvu. Ulazak samo uz indeks; foto: A. S. Zajedno prolazimo kroz hodnike fakulteta i ona mi pokazuje sims sa hranom. Tu je uglavnom kvarljiva roba, pa hladno vreme koriste kao prirodni frižider. U jednoj učionici u prizemlju ima dosta studenata. Na vratima piše “izvolite u salonu”, a u tamo je neka vrsta menze, ali i mesto za druženje, dogovore i razgovore. Anđela objašnjava i gde spavaju, a postoji i nekoliko panela. Na jednom se ispisuju Instagram nalozi kako bi svi ostali i digitalno povezani, a na drugom su poruke dana: Čitav plen da skupe, ne mogu da nas kupe! Živeti slobodno! Želimo pravdu! Neka vlast igra kako narod svira! Borbom do slobode. Poruke dana; foto: A. S. Naravno, ima i drugih, a na TV-u učionici se često i sluša Đoletova “Živeti slobodno”. Kod onih koji su tu već nekoliko dana, od početka blokade, primetan je umor, ali ne i manjak entuzijazma. Predsednik Aleksandar Vučić je u jednom od 330 obraćanja ove godine rekao da je navodno ispunio njihove zahteve, ali studenti se ne slažu jer su njihove kolege u Beogradu imale problema sa policijom i dok je trajalo obraćanje predsednika. Anđela kaže da se upravo protiv toga bore i da oni žele da se studenti ne privode, a ne da ih predsednik pomiluje. Salon; foto: A. S. Povrh svega, u blokade tek stupaju niški Fakultet zaštite na radu i Fakultet sporta, a kako se čulo na Filozofskom, svi fakulteti koji su u protestu sjajno koordinišu pa se čak u amfiteatru na Filozofskom odvijaju zajednički plenumi, razgovori i dogovori kuda i kako dalje. Deli se hrana i ostale potrepštine. Kako kažu, odluke su uvek zajedničke i nema pojedinačnih ispada. I to jedinstvo ne mora da se vidi, oseti se čim se kroči u hol fakulteta.  Najčešći su nam zagrljaji - kaže Anđela. Pojašnjava da im zajedništvo i solidarnost daju snagu za dalju borbu, ali i zaceljuju u teškim trenucima koje prolaze. Drugi studenti prenose utiske “da se više nikada neće osećati usamljeno”, a kolegijalnost i drugarstvo održavaju i večerima poezije, radionicama, dok je nedavno neku vrstu tribine imao i niški pisac Dejan Stojiljković. Planiraju, kako kažu, i humanitarne novogodišnje akcije. Prirodno hlađenje; foto: A. S. Građani to prepoznaju, pa na pitanja da li im nešto treba, studenti odgovaraju da za sada imaju svega. Tvrde da im sugrađani donose i hranu i piće, a sve stiže često i preko kurirske službe.  Njihovi zahtevi su jasni - da se objavi dokumentacija o rekonstrukciji nadstrešnice u Novom Sadu, da se procesuiraju odgovorni i da se snosi politička odgovornost. Insistiraju na ispunjavanju svih zahteva, pa se zato njihova borba nastavlja.  U blokade su ušli sa brojnim mudrim porukama, ali i sa onom koja kaže “blokiramo predavanja da bismo vama održali jedno”. I zaista ga drže. To nije samo predavanje o hrabrosti i mladosti. To je predavanje o životu, o nama kao društvu. Onom istom društvu za koje smo mnogi mislili da je utrnulo, da je ogrezlo u apatiju, rijalitije, kič i šund. To jeste buđenje mladosti koja u Srbiji, hvala Bogu, nije izgubljena i koja jedina može da nas probudi i resetuje. Sve nas, uključujući i one na vlasti koji u rukama drže sve poluge moći.

Već je svima dobro poznata teško shvatljiva odluka upitno legalne većine u niškoj Skupštini, predvođene SNS-SPS koalicijom, da ne prihvati predlog opozicije da se niškim đacima obezbede besplatni udžbenici. Većina koju čini 30 odbornika pomenute koalicije plus jedan Rus(ofil) glasala je protiv predloga pokreta “Keni-promeni”, a razlozi su, čulo se na sednici, Amerika, seča šume za udžbenike i loše formulisan predlog. Sve u svemu, dizanjem ruku pomenutih odbornika, niška deca su ostala bez besplatnih knjiga. Nema knjiga, čuvaju se šume Dan kasnije upitno legalni gradonačelnik Dragoslav Pavlović stao je u “odbranu” sina premijera i njegovog stranačkog predsednika Miloša Vučevića. Naime, kako je napisao na svom Fejsbuku neko je izveo i Vučevićevog sina da oda počast stradalima pod nadstrešicom u Novom Sadu. On je srednjoškolac, pa je tako osuda išla ka školi, nastavnici, ali i opoziciji. Branilo se dete koje je valjda zloupotrebljeno u političke svrhe iako veći deo Srbije ne bi ni znao da se to desilo da političari poput Pavlovića nisu na sva usta razglasili da se baš to i desilo. Valjda je jasno ko tu situaciju politizuje. No, to je manje važno jer već znamo da su naprednjaci rešeni da pobede “neke druge”, kao da nismo svi građani iste države. To je izgovoreno ubrzo posle novosadske tragedije i velikog okupljanja u ovom gradu. Sada se realizuje se svakog petka na ulicama širom Srbije kada čak i funkcioneri ove stranke upadaju u verbalne i fizičke duele sa narodom i predstavnicima opozicije koji zasutavljaju saobraćaj na 15 minuta u znak sećanja na smrt 15 ljudi pod nadstrešnicom. Ono što je bitno u Pavlovićevom postu je poslednja rečenica koja kaže: “Čuvaćemo svako dete u ovoj državi, pa i vaše!” FB post gradonačelnika Niša To, dakle, piše dan nakon što su njegovi stranački drugari zajednički izglasali da niškoj deci, među njima su možda i njihova, ne daju besplatne udžbenike. Pa kako ih onda čuvate - logično je pitanje. Ako je gradonačelnik mislio na bezbednost, onda to nije morao ni da piše, to im je obaveza dok su na vlasti. Ako je roditeljski, valjda se i to podrazumeva. Najbolje čuvanje koje bilo koja uprava - gradska, opštinska ili državna, može da ima prema deci je da im podari ono što im treba. Vrtiće, parkove, škole, užinu, pa i knjige. Pošto je koalicija SNS-SPS glasala protiv knjiga, onda Fejsbuk pisanije prvog čoveka Niša pada u vodu. Stiče se utisak da su neka deca važnija od drugih, jer neka ne dobiju ništa odlukom većine, dok druga imaju posvećene Fejsbuk postove istaknutih funkcionera. Na kraju, siguran sam da niko od 31 čoveka koji je digao ruku protiv knjiga, pa i sam Pavlović koji je sve to posmatrao u gluvo doba noći kako smo već navikli sa niškim sednicama , kada stane sam sa sobom ispred ogledala neće znati da opravda taj potez. Siguran sam da nema te logike koja će mu reći - dobro si postupio/la. Jednostavno, i u ovom slučaju je partijska odluka, političarenje i sakupljanje poena pobedilo zdrav razum. Ne treba da nas iznenadi ako ista ova grupa ljudi već na prvoj narednoj sednici predloži i usvoji identičnu tačku o besplatnim udžbenicima. Onda će naravno da se hvale kako je njihov predlog bio bolji. Ali odbornici većine moraju da shvate da slepa partijska poslušnost i svesno prihvatanje gubljenja svojeg “ja” nije uvek dobro. Prvo, odluku da ne prihvate predlog o besplatnim knjigama neće sakriti nova odluka koju će oni možda usvojiti, koliko god da je glasno promovišu. To je jednostavno tako, jer prosipano perje iz pocepanog jastuka nikad ne može da se skupi. Drugo, slepa partijska poslušnost, što je jedna od glavnih odlika naprednjaka, polako počinje da dobija nove oblike kako povremeno nekom na glavu padne po koji kapitalni projekat ili bude uhapšen funkcioner iz “balkanskog” ili nekog drugog kartela. Jednog dana je to samo dizanje ruke u parlamentu, a već sledećeg može da bude dizanje glasa, pa i ruke na sugrađane koji drugačije misle. I to se već dešava širom Srbije. Dokazi su brojni. Niška SNS-SPS takozvana većino da li si spremna i na to?  Možda je vreme da se misli svojom glavom, ako već želite da radite u interesu svih Nišlija.

Niška publika je na Sajmu knjiga imala priliku da se prva upozna sa romanom prvencem novinara i pisca Aleksandra Stankova “Makar se nešto dešava”.  Ovaj višeslojni roman savremene književnosti u osnovi prati lik Aleksinčanina Darka Markovića, koji se muči sa rutinom i svakodnevicom u koju ga je život uvukao. Da li u želji da nam se nešto desi, nekada ne vidimo da nam se pred očima već dešava život? Šta je uspeh, a šta sreća? Odgovore na ova pitanja niški novinar i pisac traži na stranicama svog novog romana, čiji i sam naziv aludira na to da mnogi često tragajući za lekom za rutinu, pokušavaju da iz korena promene svoj život. Pisac likove stavlja u različite situacije pa tako vidimo njihovo ponašanje u Aleksincu, ali i kako žive i rade u Švajcarskoj. Kako uređeniji sistemi, (ne)uređuju i njihove živote. Pored opisa krajolika južne Srbije i gradića podno Alpa, “Makar se nešto dešava” priča dobro poznatu balkansku priču borbe za opstanak u svakom smislu, sa svim njenim vrlinama i manama. Darkov lik sam kreirao pre nekoliko godina u svojoj glavi nekim beleškama. Kasnije su se sklopile kockice da bi on takav mogao da se preseli u inostranstvo, jer taj put na kraju postaje neka vrsta njegovog hodočašća. Ostalo se posle samo posložilo tokom pripreme i samog pisanja, pa smo od jednog dobili plejadu veoma zanimljivih likova. Svi oni zajedno pričaju jednu životnu priču istrgnutu iz vremena, smeštenu na raskrsnici svetova koji su na prvi pogled tako različiti, a zapravo isti, rekao je Stankov. Kompletan tekst pročitajte na sajtu Bookvar magazina .

“Ti nisi narod”, reče jedan od čuvara Svetog Grala, tačnije prostorija SNS-a, tokom šetnje građana u Novom Sadu nakon tragedije na Železničkoj stanici i pada nadstrešnice. Taj čuvar prostorija trudio se da ne dozvoli, koliko je u njegovoj moći, da se prostorije ove stranke čije pojedine funkcionere mnogi vide kao odgovorne za tragediju koja je pogodila najveći srpski grad na severu, ne oštete. Na SNS štab je bacana farba, skidane su zastave koje su tu bile postavljene, a naprednjaci su prijavili i oduzimanje čekića. Zašto je taj momak, i još nekolicina njih, stajao nasuprot maltene celog Novog Sada koji je te noći šetao besan, uplašen i tužan, zna verovatno samo on i onaj koji ga je tu postavio. Ali da nije puki plaćenik koji odrađuje posao, pokazala je upravo ta rečenica upućena čoveku koji je sprejem hteo nešto da napiše na izlogu sa kojeg se, dok nije obojen u crveno, smešio Aleksandar Vučić. Dan posle ovog događaja, 330 km južnije, zasedala je niška Skupština. Na zahtev opozicije koja čini polovinu parlamenta, teškom mukom je predsednik Skupštine Igor Novaković sazvao vanrednu sednicu. A opozicija je predloženim dnevnim redom baš tražila njegovu smenu jer je, tvrde, nedostojan da vodi sednice, svojim ponašanjem vraća u devedesete, a i NUNS ga je opomenuo zbog vređanja i etiketiranja novinara i aktivista. Pored toga, opozicija je na dnevni red stavila i izveštaj DRI o trošenju novca prethodne garniture SNS. To je nezvanično izveštaj sa najviše strana koje je DRI do sada izradila, a brojne su nepravilnosti otkrivene. Za pojedine je i Tužilaštvo već formiralo predmet. I na kraju, hteli su opozicionari da pričaju i o zabrani kopanja i rudarenja nadomak Niša gde je jedna firma već odradila istraživanja na terenu i bušila nedaleko od vodoizvorišta sa kojeg se Niš snabdeva ovom dragocenom tekućinom. Skupili su se skoro svi odbornici u zakazano vreme. Vlast sa i dalje upitnim legalitetom je imala 31, opozicija 28. Počela je sednica minutom ćutanja, a onda je trebalo da se glasa o dnevnom redu. Većina je glasala protiv, pa je vrlo brzo nakon toga sednica i završena. Trajala je svega 5 minuta. Novaković, ali i pojedini odbornici SNS su se pravdali kako je opozicija neuka i treba “da se privede poznaniju prava”, te da ne može da traži vanredne sednice kad je u manjini. Podsetimo, u zbiru glasova na nedavno održanim izborima za 30 odbornika opozicije glasalo je skoro 3.500 građana više nego za sve odbornike vlasti. Ali eto, kaže Novaković nemaju većinu pa ne mogu ni do vanredne sednice. Međutim, ideja vanredne sednice, posebno sa pobrojanim tačkama dnevnog reda, najmanje se tiče opozicije. Tiče se svih nas. Tiče se naroda, ma koga politilčki podržavali. Bivša SNS-SPS garnitura na vlasti trošila je narodne pare nedomaćinski, pa o tome i treba da se diskutuje u parlamentu. Ako se zagadi voda koju piju Nišlije takođe se tiče svih nas, a ne samo opozicije ili vlasti. Pa i to da li će Novaković iz fotelje predsedavajućeg da nastavi sa svojim često degutantnim šou-programom za one čiji je najviši domet u životu Slobina slika u dnevnoj sobi, tiče se svih nas. Zbog generacija koje dolaze. Obrni-okreni, nema puno razlike između reči mladića u tesnoj jakni izgovorenih ispred naprednjačkih prostorija u Novom Sadu i odluke SNS-SPS većine u Nišu da ne izglasaju predloženi dnevni red. I jedni i drugi, očigledno, ne brinu puno o narodu. Ovom čuvaru prostorija je već odgovorio čovek koji je nosio sprej u ruci i to uživo na TV-u. Pitao ga je kako on nije narod, kada je u ovoj državi završio 2 fakulteta i podiže 2 deteta za koja, kako je rekao, želi da ostanu u Srbiji. Sa svojim narodom. Ne znam da li ga je mladić pred vratima razumeo, ali kako je nastavio da zdušno brani već ušarane portale, bojim se da nije. Baš kao što puko ponavljanje da opozicija ništa ne zna, pa dnevni red nije mogao da se usvoji valjda i zbog proceduralnih stvari, pokazuje da ni upitno legalna vladajuća većina u Nišu ne razume ili neće da razume narod i građane. U ovoj priči, niški političari nisu problem. Oni znaju zašto to rade i zašto se tako ponašaju, i kao svi njihovi potezi od izborne noći do sramne otimačine na konstitutivnoj sednici treba da im služi na čast. Na kraju, i njihov nezvanični lider Aleksandar Vučić je pre neku noć, kada je šetnja već skoro u potpunosti završena, došao samo pred svoj narod. Onaj koji je do Novog Sada možda stigao i autobusima iz okolnih mesta. Nije se pojavio pred Novim Sadom koji je šetao, a svojima je opet poručio da će oni neke druge da pobede. I to je problem koji živimo. S jedne strane vlast je odnarođena i vodi se samo svojim ličnim i partijskim interesima, a sa druge malo-malo, pa nas svađa i deli. Tako i dođemo u situaciju da se sami odvajamo na narod i nenarod. A zna se ko tu najviše profitira.

Prošlo je 100 dana od upitno legalne sednice u avgustu , kada je pod okriljem noći, i uz teško silovanje Poslovnika o radu niškog parlamenta, za gradonačelnika Niša izabran Dragoslav Pavlović (SNS). I on, ali i njegovi saradnici i koalicioni partneri iz SPS pokušavaju od tada sebe da predstave kao novu vlast. Kao novu energiju. Čak se novoizabrani gradonačelnik sa upitnim legalitetom nije ni slikao sa odlazećom gradonačelnicom. Hteo je valjda i na taj način da pokaže koliko je nov. Suštinski, tu ništa nije novo. Možda su imena i lica promenjena, ali članske karte su ostale iste. Čak su i neka lica ostala ista. Igor Novaković je bio zamenik predsednika Skupštine prethodne 4 godine, a sada je predsednik istog doma. Direktori javnih preduzeća su skoro nepromenjeni. Tako je i u mnogim javnim ustanovama, a vraćaju se i stariji kadrovi koji su napravili pauzu od jednog mandata u vršenju neke javne gradske funkcije. Takav je i sam Pavlović. Pamtimo ga dok je bio pomoćnik gradonačelniku Darku Bulatoviću. Ali to je sve manje bitno. Da ničeg novog nema, pokazao je njihov rad. Pre svega na već pomenutoj konstitutivnoj sednici. Taj nivo stavljanja stranačkih ciljeva ispred zakona i procedura je možda i nadjačao nivo istog ponašanja koje su sa sobom nosile prethodne garniture naprednjaka. Onda način na koji su sporne odluke pravdane u zvaničnim dokumentima, a kao šlag na torti usledila je sramna igrarija sa neizglasavanjem dnevnog reda za sednicu koju je inicirala opozicija sa tačkama dnevnog reda koje se tiču svih Nišlija. I koje ih brinu - od nenamenskog trošenja njihovih para do kopanja oko izvora vode. Zamenareni su njihovi interesi i potrebe pod obrazloženjem da je za to kriva nesposobna opozicija, baš kao što je to radila i prethodna SNS garnitura. Logično je da pitamo - šta je tu novo? Ako dodamo i etiketiranje medija i aktivista, pa sramni sporazum ponuđen radnicima propalih preduzeća pod idejom rešavanja isplate zaostalih zarada, a u stvari davanja socijalne pomoći i onemogućavanja da pravnim putem do zarada i dođu, onda zaista nije jasno šta je to novo stiglo u Niš te avgustovske tople noći. Zato 100 dana može da se obeleži prigodnim performansom, ali samo kao jedan okrugli broj. Ili kao 14 i kusur sedmica, ili kao prvi trocifren broj od dana kada su se postavili na vlast bez obzira na izbore, rezultate i ostale zakonske procedure. Da je vlast stvarno nova, ali baš onako nova i neraspakovana, ona bi za ovih 100 dana uradila makar ovo: Predočila bi javnosti izveštaj DRI i sve sporne ugovore svih prethodnih garnitura kojima su neosnovano, možda i koruptivno, trošene pare Nišlija i pozvala tužilaštvo da radi svoj posao; Raspustila sve partijski zaposlene kadrove, makar na rukovodećim pozicijama, i na transparetnom konkursu zaposlila stručne ljude koji znaju svoj posao; Otišla bi u Gornju Studenu, pokazala sve dozvole ako je i kada izdavala svaka vlast za bušenje oko Niša, kao i studiju izvodljivosti i dalje planove strane firme koja je tu bila sa svojim mašinama; Uradila hitan rebalans budžeta, smanjila sve nepotrebne troškove i preusmerila za goruće stvari kao što su udarne rupe, kanalizacija (atmosferska i fekalna), pomoć đacima, novi parkovi i drvoredi, merači zagađenosti vazduha, izgradnja novih parking mesta… Nastavite niz. Eto makar pobrojano je moglo da se uradi za 100 dana. Ali nije. Pošlo se za populizmom i jeftinom demagogijom, starim pričama o neprijateljima i plaćenicima sa jasnim, možda nesvesnim, stavljanjem građanina ispod vlasti. Opet se zapošljava “po koalicionom sporazumu” i to u Kabinetu gradonačelnika. Kako god da sagledamo prethodna 3 meseca i nije moglo drugačije. Nije moglo jer je pre svega pobrojanog šta je moglo da se uradi, ta nova vlast zaista i trebalo da dođe do fotelja na pošten način. Onako kakva je i volja građana Niša i kako zakoni nalažu. Zato u Nišu jeste prošlo 100 dana od famozne noćne sednice u avgustu, ali Nišlije uveliko pale lampe - nova vlast se i dalje traži.

I druga sednica niškog parlamenta ušla je duboko u noć. Odbornici su zasedali više od 18 sati, a neke od najvažnijih odluka kakva je ona o pomoći radnicima propalih društvenih preduzeća ili izbor novih direktora javnih preduzeća, kao i izveštaj o njihovom radu usvajale su se u gluvo doba noći. U slično vreme kada je na prvoj sednici i izabran novi gradonačelnik Niša sa i dalje upitnim legalitetom. Paradoks na niški način je da, makar po pojašnjenjima većine, sednice postaju maratonske kako bi se odluke što brže usvajale zbog građana, upravo građani pojma nemaju šta je usvojeno i kakvi su planovi vlasti. Tada uveliko spavaju, pa su tako prespavali i konstituisanje vlasti. A na ovoj drugoj sednici je moglo da se čuje sve i svašta. Tema propalih preduzeća iz perioda bivših nam država podstakla je brojne diskusije. Da se neko probudio i uključio u TV prenos sednice baš u tom trenutku, lagano je mogao da pomisli da umesto u Nišu, živi u Slobogradu. Naravno, reč je o Slobodanu Miloševiću, nekadašnjem predsedniku Jugoslavije i SPS. Njegovi politički naslednici sada predvode niški parlament i deo su koalicije na vlasti, a u prilog Slobogradu ide i njihova ranija inicijativa za podizanje spomenika i imenovanje bulevara po njihovom nekadašnjem partijskom lideru. Još jednom se čula priča kako su “žuti” uništili sva preduzeća privatizacijom, a za govornicom je izrečen i epitet “banda” dok su se prominence nabrajali političari nekadašnje Demokratske stranke. Banda su, ispostavilo se, dva bivša premijera Zoran Đinđić i Zoran Živković i dva ministra Aleksandar Vlahović i Goran Pitić. Kada su odbornici opozicije uzvratili činjenicom da je član DS-a bio i Siniša Mali i da je on bio “žuti” i imao važne uloge u procesu privatizacije, naprednjaci su ustali da ga brane. On je valjda okajao svoje grehe članskom kartom SNS-a, u narodu dobro poznatom parčetu papira koje završava sve - od diplome i fotelje do slobode. Naravno da se čulo i negiranje 5. oktobra kao revolucije koja je, na kraju, omogućila i tim istim socijalistima da ponovo zasednu u fotelju. Ali oni i dalje samo pamte onaj prvi deo kada ih narod nije hteo, a zaboravljaju kada su im demokratski procesi, koliko god kalkulantski bili, ponovo otvorili vrata. Neizbežan je bio i igrokaz o stranim plaćenicima, sve u stilu prošlih vremena. Odborniku SNS Urošu Raduloviću je, čini se, zasmetalo što je slika predsednika Rusije skinuta iz Opštine Medijana, pa je pred dr Dragana Milića izneo niz dobro poznatih tviteraških zavera o grbovima američke vojske i masonskim simbolima na fasadi klinike koju Milić vodi. Ostalo je samo da visi u vazduhu pitanje da li Radulović i dalje vozi “ladu” ili je prešao na neke malo zapadnije marke vozila?  A sve je počelo rano ujutru dobro poznatim odnosom “crvenih” prema političkom aktivizmu mladih. Izgleda da je to tradicija koju nose još iz devdesetih kada je i Sloba “ratovao” sa studentima i Otporašima. Naime, članovi pokreta “Kreni-promeni” su u skupštinsku salu uneli i pustili balon na kojem je bio lik predsedvajućeg Igora Novakovića (SPS). Oni su kampovali i ispred njegovog kabineta sa porukom “sedi 1” jer već nedeljama traže da se na dnevni red uvrsti njihov predlog odluke o besplatnim udžbenicima za niške đake. Nakon performansa sa balonom u zgradu Skupštine došla je policija, a sam Novaković je najavljivao i krivične prijave protiv aktivista, pa je posle od njih odustao. Pripisao im je to na mladost i zabludelost pod uticajem starijih kolega opozicionara. Ovo je pravi trenutak da se setimo rečenice pravnika Valtazara Bogišića: “što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi”.  Prva sednica niškog parlamenta bila je skandalozna, a to potvrđuju i TV prenos, odluke u Službenom listu Niša , kao i sam zapisnik sa sednice. Da stvar bude gora, ni ta dva dokumenta se ne slažu. Večita enigma će ostati kako je 31. odbornik SNS-a ušao u kvorum kada, pre svega, nije bilo kvoruma ni za njegovo imenovanje. Ipak, već pomenuti Novaković se pohvalio još jednom presudom. Ovog puta je Upravni sud odbio žalbu opoziconih odbornika iz “Kreni-promeni” na dešavanja sa prve sednice, ali opet zbog procedure jer navodno odbornik koji je podneo žalbu na to nije imao pravo. Slično je odlučio i Viši sud ranije po žalbi odbornika “Biramo Niš”. I dok se hvale ovim presudama, u kojima se sudije nisu bavile kršenjem zakona već procedurom , predstavnici većine kao da ne shvataju da je i to dokaz nelegalnosti i nelegitimnosti. U suprotnom, sud bi presudio po zakonu, a ne bi se na pravno elegantan način samo izvukao iz rebusa u koji ga gura zarobljena država. Ali grbo je rođeno, pa ćemo sednice kao što su bile prve dve, nažalost po zdrav razum, tek gledati i čuditi se. Baš kao što je pomenuta izreka zapisana tamo negde krajem 19. veka, valja zapisati i ova dešavanja. Da ostane za buduće generacije, da se makar one ne brukaju.

Bližimo se drugom zasedanju novog saziva niškog parlamenta. Sednica je najavljena za 10. oktobar na poziv predsednika Skupštine Igora Novakovića (SPS). Već smo pisali da nova SNS-SPS garnitura u Nišu funkcioniše sasvim normalno, posebno nakon odluke Višeg suda da odbaci žalbe opozicije sa konstitutivne sednice na kojoj je, videlo se u programu uživo, većina formirana bez kvoruma za rad. I nije to bio jedini problem na prvom zasedanju niških odbornika nakon izbora, a to potvrđuju i zvanični dokumenti. U Službenom listu Grada Niša, u kojem su unete sve odluke sa sporne sednice, u Odluci o potvrđivanju mandata piše da se ona donosi samo na osnovu Člana 66. Zakona o lokalnim izborima. Upravo u tom članu Zakona je navedeno da se odbornici javnim glasanjem izjašnjavaju o potvrđivanju mandata, ali na osnovu odluke Verifikacionog odbora . Ovaj odbor se u Službenom listu ne pominje. A ne pominje se jer je on, na spornoj sednici, odlučio da ne verifikuje mandat Tihomira Perića iz Ruske stranke zbog krivičnih prijava i sumnje na lažne potpise za predaju liste. Tu odluku Odbora potpisali su svi članovi: dr Dragan Milić, Dragana Milutinović (Koalicija za Niš-NPS), MIle Ilić (SNS-SPS). Ipak, za razliku od Službenog lista iz 2020. u kojem jasno stoji da se Odluka o potvrđivanju mandata donosi po Članu Zakona o lokalnim izborima i odluke Verifikacionog odbora, u ovom dokumentu iz 2024. toga nema. Prosto, stranke vlasti još na sednici nisu htele da priznaju tu odluku, pa su izmislile način da je i “ozakone”. Novakovićev izbor opravdan potpisima podrške? Još jedan presedan desio se na konstitutivnoj sednici niške Skupštine kada je komisija koja je formirana da kontroliše tajno glasanje za izbor predsednika parlamenta poništila glasanje zbog narušavanja tajnosti, jer su odbornici vlasti, takođe se videlo u programu uživo, glasali van kutije i javno. Odbornici SNS-SPS koalicije su i to, mimo svih procedura i propisa, još na sednici odbili. Izmislili neku svoju odluku komisije i postavili Novakovića. Međutim, tom svojom odlukom očigedno nisu mogli zakonski da se “pokriju” pa je u Službenom listu navedeno, što ranije nije bio slučaj, da je 31 odbornik podneo predlog da Novaković bude predsednik parlamenta. Dana 12.8.2024. godine, Skupštini Grada Niša je podnet predlog da prof. dr Igor Novaković bude izabran za predsednika Skupštine Grada Niša, koji je potpisan od strane 31 odbornika - piše u Službenom listu. I naravno da treba da postoji predlog, ne čak ni 31 odbornika, može samo jedna trećina da ga predloži, ali i u Zakonu o lokalnoj samoupravi i u Statutu Grada na koji se pozivaju u ovoj odluci jasno piše da se na osnovu predloga, predsednik bira tajnim glasanjem . A ono je, videli smo, poništeno. U Službenom listu iz 2020. godine, kada je biran Boban Džunić za predsednika niškog parlamenta, ništa od ovoga nije navedeno u odluci. Jednostavno, sve je proteklo po zakonu, ali tada opozicije nije ni bilo u skupštinskim klupama. Ispod brojinh odluka stoji pouka o pravnom leku U Službenom listu u kojem su objavljene odluke sa prve sednice, ispod svake sporne odluke piše pouka o pravnom leku. U suštini to je ono što je i javno govorila najstarija predsedavajuća na sednici Mirjana Lapajne (PUPS) na sve primedbe i negodovanja opozicije zbog kršenja procedura i zakona: Žalite se. Imate pravo žalbe. Idemo dalje! - govorila je Lapajne. Tako je bilo i kada je SNS odbornik Bratislav Ćirković upao na mesto odbornice SNS koja nije bila na sednici, ali u trenutku kada je u sali bilo svega 30 odbornika SNS-SPS koalicije jer je opozicija napustila zasedanje. Iako njegov mandat još nije izglasan, Ćirković je proglašen za 31. odbornika. To je navodno bio kvorum, a onda je tek većina potvrdila njegov mandat i on pročitao zakletvu. U Službenom listu i pravna služba Skupštine navodi i citira Član 72. u Zakonu o lokalnim izborima koji kaže: Mandat novog odbornika počinje da teče od dana kada mu je Skupština potvrdila mandat. Verovatno ne postoji pravnik u Srbiji koji bi mogao da objasni kako je Ćirković bio 31. odbornik koji je činio kvorum za rad parlamenta i sopstveni izbor dok mu Skupština još nije potvrdila mandat. Ipak, prošlo im je. Koalicija SNS-SPS već skoro 2 meseca radi i ponaša se kao da je legalna vlast . Najnormalnije funkcionišu kao da se ništa od pobrojanog nije desilo. Čak ni ambasadoru EU u Srbiji to nije smetalo, pa se lagano prošetao sa novim gradonačelnikom kroz Tvrđavu. Opozicija se jeste žalila Višem sudu. Ne znamo da li su se pozivali na ove odluke iz Službenog lista, ali sud u to svakako nije ulazio, već je žalbe odbio iz porceduralnih razloga . Tako da, sporni legalitet ove vlasti je ostao. Dokumentovan je u TV prenosu i u Službenom listu, ali njima to ne smeta, jer ona poruka iz odborničke zakletve gde se pominje čast, izgleda i nije tako važna. E sad, samo zamislite da ovako (samo)izabrana vlast rešava goruća pitanja Nišlija, kao što je ovo sa bušotinama i potencijalnim rudnikom u Studeni , oko niškog vodoizvorišta. Kakve odluke možemo da očekujemo?

Novi gradonačelnik Niša upitnog legaliteta Dragoslav Pavlović odlučio je da mu prvi veliki javni potez, nakon preuzimanja dužnosti, bude rešenje višegodišnjeg problema isplate zarada radnicima propalih javnih/društvenih preduzeća u Nišu. Koliki je ovo problem bio govori i činjenica da je, prema rečima Pavlovića, oko 6.000 ljudi na spisku za isplatu. Grubom matematikom, sa njihovim porodicama, to može da bude skoro 10% ukupnog broja stanovnika Niša. A to ne treba ni da nas čudi jer je reč o nekadašnjim gigantima kao što su EI, MIN, Vulkan , Građevinar , Đuka Dinić …U njima je radio jedan čitav grad. Pavlović je sazvao hitnu konferenciju za medije. Seo je sam za sto, dosta podsetivši na njegovog nezvaničnog stranačkog vođu Aleksandra Vučića, otvorio je papire i saopštio da će Grad u svom budžetu odvojiti nešto više od 2 milijarde dinara u naredne 4 godine za isplatu zaostalih zarada. Plan je da se godišnje isplaćuje po jedna rata, a prva već do kraja ove godine. Brže-bolje je u, ionako tankom i očerupanom budžetu (pokazao izveštaj DRI) za ovu godinu, nađeno 530 miliona dinara za prvu ratu. Ovo je zaista velika i važna stvar za Niš, jer ko prati problem radnika zna da su oni već godinama svakog petka ispred Gradske kuće i siti su raznoraznih obećanja što brojnih gradonačelnika, što ministara, a što Aleksandra Vučića lično, iako je Pavlović pred njima rekao da “Vučić nikada ne laže”. Možda je baš zato i doneta ova odluka. Ko ne prati tako redovno ovaj problem, on za ove ljude zna iz popularnog klipa “A gde je pečat?”. Verovali ili ne, klip je snimljen još pre 11 godina, a broj radnika koji se tada okupljao ispred Gradske kuće se u međuvremenu dosta osuo. Sada, kada je navodno rešenje konačno stiglo i kada je tako epohalno najavljeno, radnici postavljaju novo pitanje: A gde je kamata? Razgovarao sam sa nekoliko njih, neki su gostovali i na lokalnim televizijama i sa pravom brinu da li će im, makar i na rate, biti isplaćena kamata na zaostale zarade koja se sakupljala svih ovih godina. Jedan primer kaže da je na osnovicu od oko 100.000 dinara ukupno zaostalih plata, kamata skoro 800.000 dinara. To su oni koji čekaju najduže, a ima i onih koji se nadaju manjim sumama. Uglavnom, prema njihovim saznanjima oni strahuju da od kamate neće biti ništa, a ruku na srce nije je pomenuo ni upitno legalni gradonačelnik. Velike su šanse da će mnogima suma od 100.000 zapravo biti isplaćivana u 4 godišnje rate. Ako se opet bavimo prostom matematikom - 2 milijarde dinara podeljeno na 6.000, kako kažu zvanični podaci, u proseku je oko 333.000 dinara po radniku, što jasno pokazuje da oni koji se nadaju milionskim sumama teško mogu i da ih dobiju. Ako pak ostane samo osnovica dugovanja tj. samo zaostale neisplaćene plate, i tu neće biti kako je u presudama Privrednog suda ili papirima koje radnici imaju, već se odbijati oko 30.000 dinara koliko je ova grupa ljudi u prethodne dve godine, uglavnom oko izbora, dobijala od Grada kao socijalnu pomoć. Da stvar po radnike bude gora i ove najavljene isplate se vode, prema rečima v.d. načelnice za finansije Danijele Spasojević, kao “finansijska podrška”, a ne isplata zaostalih plata sa kamatom kako bi trebalo da bude. Kada bi se stvari ovako i realizovale, šta bismo dobili? Pavlović je fantastičnim populističkim potezom obezbedio sebi koji politički poen više, radnici će konačno prestati da se okupljaju, ali će ostati bez zakonom propisanih para, a budžet Niša će naredne 4 godine da bude u startu “lakši” za par stotina miliona dinara. Prazniće se budžet koji po zakonu ne bi trebalo da služi za pokrivanje ovih troškova, jer je osnivač propalih preduzeća bila republika, a ne Grad Niš. Na kraju, opet se sve simbolično vrti oko pečata. Prema pojašnjenjima nadležnih, radnici koji žele makar i ovaj novac moraće da potpišu sporazum sa Gradom gde će jedna stavka biti i povlačenje tužbi koje su i dalje pred sudovima. U istom sporazumu će morati da piše i koja se suma isplaćuje - sa kamatom ili bez.  Dok se tu ne udari pečat, ništa od do sada rečenog, obećanog, snimljenog i urađenog neće biti bitno.