Lokalne samouprave na jugu Srbije, kao i većina u drugim delovima države, usvojile su svoje budžete za narednu godinu.
Još jednom je taj dokument, koji mnogi nazivaju najvažnijim, definisao životarenje u opštinama i gradovima na jugu. Izvršna vlast ga je kao i svake godine predstavljala ponosno, sa ušićenjem i nadom, ali suština je da osim za plate zaposlenih u javnom sektoru, po koju ulicu, zakrpljenu rupu, socijalna davanja i neka sića za kulturu i sport, ničeg velikog i važnog za građane u ovim dokumentima nema.
Nijedna opština na jugu nije najavila, na primer, izgradnju ni novog vrtića, ni nove škole, bolnice ili pozorišta, ali zato jesu akva-parka, stadiona i bazene. To su predstavljali kao velike ideje i kapitalne investicije u narednoj godini. Izbornoj godini.
Pa opet, i za te investicije, biće izdvojeno manje novca nego za plate zaposlenih u javnom sektoru. Sume koje se daju za ovu namenu, u zavisnosti od opštine i grada, kreću se od petine, pa čak do polovine budžeta, kakav je slučaj, recimo, u Prokuplju.
Čovek bi pomislio da su ovi što rade po upravama i javnim preduzećima baš bogati kad ih već toliko plaćamo, ali onda gradonačelnica Niša izađe sa informacijom da službenici imaju platu od 35.000 dinara, a pravnici od 50.000. Ni republički prosek. To je tek pravi pokazatelj koliko su budžeti zapravo mali i siromašni. Životarenje.
I tako već više od 10 godina. Ni korak napred, ni korak nazad. Ovi što su mislili da idu brže, jače, bolje sada će navesti brdo razloga i dokaza da promena ima. Jedna od njih jesu i veći budžeti u ukupnoj sumi u odnosu na pre 10 godina, ali i oni su “pojedeni” poskupljenjem života uopšte. Jer paralelno sa rastom budžeta, pa i plata, rasle su i cene, a da nismo ni na “nuli” pokazuju i budžetski planovi vlasti koji se i dalje svode na isto - red predizborne reklame, red plata.
Doprinelo je takvom stanju i partijsko zapošljavanje iako je bilo kakvo zapošljavanje godinama unazad već formalno zabranjeno. Ali ako jedan direktor EPS-a može 4 godine da bude nezakonito na v.d. funkciji, što onda neko sa urednom partijskom knjižicom ne bi mogao da živi od narodnih para “na određeno” ili preko agencije?
Zbog životarenja se i ulaže u infrastrukturne projekte lake zabave. Gde će čovek bolje da skrene misli nego gledajući u “lenju” reku novog niškog akva-parka? Ili u derbi Srpske lige Istok na novoizgrađenom stadionu u Leskovcu.
Predsednik Aleksandar Vučić je nedavno posetio Nišavski okrug, obećao pomoć države iz budžetskih rezervi, ali i izgradnju pruge do Beograda. Pa kaže, biće pruga za dve i po do 3 godine, ali će stadion u Nišu biti mnogo pre, pa možete tamo lepo, kako reče, da odete sa decom. U toplo, da ne kisnete, navijate i zabavite se.
Zabava je odnedavno i u centru, na Trgu kralja Milana, gde je njegov portret na fasadi hotela “Ambasador”. Svojevrsna atrakcija, jer se ni u jednom evropskom gradu nije desio veći portret nekog političara u savremenoj istoriji.
Malo brčkanja, pa utakmice, onda pogled u predsednika, a može i glas na predstojećim izborima. Budžeti hrane javni sektor, pokrpe neku rupu i čuvaju socijalni mir, a svi mi čekamo te dve i po, najviše 3 godine. I tako već deceniju.
A ona ushićenja, nade i obećanja sa govornica lokalnih parlamenata, ušla su u službene crne “škode” i odjezdila o našem trošku. Do sledećeg decembra i novog, prepisanog budžeta.
Tekst je štampan u listu "Danas”.
Comments