Koliko ljudi zna po čemu je Mančester još poznat, osim po Junajtedu?
Ili odakle je Boka Juniors? Iz kog grada? Buenos Ajres, ali više ljudi zna za Boku i River nego za glavni grad Argentine.
Ima tu još slučajeva poput Juventusa iz Torina ili Borusije iz Dortmunda.
To su brendovi gradova iz kojih ekipe dolaze. Reprezenti jedne sredine u kojoj su uspeli da opstanu decenijama. Da je reklamiraju širom sveta i donose radost i tugu sugrađanima. Pojedini su čak i prerasli svoje gradove po čuvenju, znanju i zvanju, ali i sami gradovi su uspeli, razumevanjem za sport, od svojih klubova da naprave to što danas jesu.
Niš ima Rukometni klub Železničar od 1948, zvanično 1949. godine. Posle više od 70 godina postojanja ovaj klub je u rukometnim krugovima i kod zaljubljenika u ovaj sport dobro poznat. U Evropi, a svakako u regionu i na Balkanu.
Nišlije se sećaju “Željinih” evropskih utakmica i pune hale “Čair” kada smo morali da stojimo na stepeništu između redova protiv Prulea ili Lemga. Stariji pamte i finale Kupa pobednika kupova iz 1978. U Srbiji je ovaj klub, i kada mu je bilo najgore, uvek važio za top 5, ako ne i top 3 po kvalitetu rukometne igre, ali i po kvalitetu igrača koji su u njemu ponikli i igrali.
Niška rukometna škola izuzetno je cenjena u esnafskim krugovima, pa nije ni čudo što ova ekipa i danas konkuriše za sam vrh u domaćem prvenstvu i Kupu i sa pravom optimistično gleda na regionalnu SEHA ligu.
Nije danas to ista ekipa kao pre koju godinu kada je pompezno doveden Veselin Vujović, kada je oko njega na promociji bilo više političara, nego sportskih radnika. Kako je počelo, tako se i završilo. Baš kao što se neslavno završila i mračna faza sapajanja sa bratskim, ali rivalskim klubom ORK Niš.
Danas je na čelu kluba “Željino” dete, nekada stasiti bek Ljuba Pavlović. Kako sam kaže, čupao je sa još nekoliko zaljubljenika u plavi ili crveno-žuti dres, kome je šta drže, šta je moglo da se iščupa. Po svemu sudeći došlo je do kraja. Možda baš zato što donedavno nije ni bilo nijednog političara da se slika uz klupski grb. Skoro je došao jedan, ali kao manjinski koalicioni partner izgleda da ima i “slabiju rakiju”. Logično.
Sport u Nišu mesecima dinar nije dobio iz budžeta Grada. Neznanje, nemar ili nezainteresovanost uticali su na to da su mnogi klubovi na respiratoru, a Železničar, kako sami kažu, na ivici provalije.
Ako se ta vrata zauvek zaključaju, neće bez egzistencije ostati samo igrači, njihove porodice i ostali u klubu. Bez brenda će ostati Niš. Grad ove godine hoće da ulaže u turizam, ali reklama Niša nisu samo Tvrđava, Ćele-kula i Nišvil, nego i “Želja”. I to mnogo pre nego što je neko smislio da Niš treba da reprezentuje kič fontana u centru grada. Koja će tu svakako ostati. A šta će biti sa klubom-brendom starim više od 7 decenija?
Zaključaće se i uspomene stotine dečaka koji su godinama unazad, neki sa više, a neki sa manje uspeha nosili dres i grb “Želje” i Niša na grudima. Koji su na brojnim turnirima prolivali znoj, pa i krv, za klub i grad.
Profesionalni sport je danas postao tržište i prostor za zaradu. U fudbalu se obrće velika lova koja, sada Superligom preti da pojede i sam sport. To je činjenica, ali rukomet nigde u svetu, pa ni u Srbiji nije na tom biznis nivou. Uspeo je da sačuva nešto iskonsko u sebi. Nešto što je koren, što je početak i kraj svakog nadmetanja od pamtiveka - sačuvao je viteštvo. Ono se ogleda kroz snagu, hrabrost i visprenost. A svega toga rukometu ne manjka. Naprotiv.
Zato je potrebno da Grad, ali i svi dobri ljudi, sponzori koji žele i mogu, pomognu “Želji” da očuva to viteštvo u Nišu. Da zadrži osmehe dečacima koji i danas uče ukrštanja, finte i trokorak, vežbaju cepelin i nadaju se da će baš oni jednog dana biti novi Ljuba Pavlović, Ivan Lapčević, Darko Đukić, Vladimir Stanojević Piki, Dalibor Čutura, Nikola Karabatić ili Časlav Grubić i Zoran Živković Tuta.
Niš je grad rukometa, a onaj ko to ne razume ili nije Nišlija ili nikada nije osetio energiju prepunog “Čaira”.
Comments