VRUĆINA

Žvaka na asfaltu se razljigavila od vreline koja je od ranog jutra zapahnula Niš. Mnogi su neki njen deo poneli kao uspomenu jer su ga pregazili izlazeći iz autobusa u stampedu. Nije ona kriva što je neko ispljunuo baš tu, na stajalištu.

Mika je srećom video na vreme mrlju koja je mogla da mu se zalepi na papuču, pa je brzo preskočio čak i odgurnuvši jednu devojčicu svojom hitrom reakcijom. Ona je imala slušalice u ušima, bila je u nekom svom filmu, pa je Miku “kaznila” samo oštrim pogledom.

- Šta me gledaš? Preskakao sam žvaku - odbrusio je Mika. - A i nove mi papuče… - dodatno je zagleđivao da ih nije slučajno isprljao ili ne daj Bože, pocepao.

Vrućina

Nosio je majicu ne bretele. Čuvenu tregerašicu. Bio je mokar kao školski sunđer. Znoj se slivao niz gola ramena. Više je gmacao nego što je gazio, a pošto su mu i stopala bila vlažna, peta mu je često klizala sa papuče. Prebacivao je kofu sa karanfilima iz ruke u ruku i probijao se kroz gužvu kada je naleteo na Peru koji je nedaleko od bus stanice, baš pored kante, metlom sakupljao opuške i ostalo smeće razbacano okolo.

- Zdravo, Pero.

- Zdravo, Miko.

- Gde žuriš tako? - upita ga Pera.

- Da prodam nešto ako mogu - reče Mika i pokaza na cveće.

Karanfili su bili lepi. Cvetovi skoro identični. Crveni, ali pognuti. Tužno su visili sa ivice kofe.

- Njima se baš i ne prodaje - pokaza Pera na cveće.

- Pa i toj metli se baš ne čisti - ukazivao je Mika na raščupanu i pohabanu metlu od pruća.

- Nije do mene. To mi je firma dala.

- I meni je njih priroda dala.

- Nikom se ne radi - reče Pera.

- Ajmo na rakiju onda?

- Ne mogu. Posle 3 tek.

- Nema ništa od tebe.

- Služba.

- Vrućina - promeni temu Mika.

- Znojav si ceo - proceni Pera.

- Ne radi klima u busu. Da ih nosim i gaće bi mi bile mokre - smejao se Mika svojoj šali.

- Kako bre? Rekoše da su moderni autobusi.

- Ma kakvi… Kao u saunu...

U tom trenutku, dok su oni pričali na užarenom suncu, naiđe još jedan autobus. Iz njega je navirala reka ljudi. Svi su odmah povadili maramice, lepeze i flašice sa vodom. Sijali su kao voštane figure. Od vrućine i nedostatka vazduha. Neki su se sigurno i topili, ali neprimetno. Jedan mlađi čovek prolete pored Mike i Pere. Nervozan i besan zbog vreline opsova na glas.

- Jebem vam klimu da vam jebem, će pocrkamo.

Okrenuo se naglo i u besu pljunuo žvaku nedaleko od Mikine kofe sa karanfilima.

- Alo, dečko. Ne pljuj i ne psuj - reče mu Mika.

- Šta kažeš? - okrenu se ovaj.

- Kažem da ne psuješ.

- Da ne psujem?! Pitao bi tebe da jutros nisi mogao ni da se umiješ ni da se okupaš. A onda uđeš u autobus pa se okupaš u spostvenom znoju - reče ovaj u dahu.

- Odakle si ti?

- Iz Malču - reče mladić.

- A pa da…

- Šta pa da? - umeša se Pera koji je do tada samo slušao razgovor.

- Pa nemaju vodu - pojasni mu Mika.

- Na ovu vrućinu?

- Da, da...

- Au… Sinko, nemoj da pljuješ žvaku na ulicu. Ne mogu ja sve da počistim, a i evo ti kanta ovde.

Malčanac ništa reče. Pogledom preseče Peru i uze mu metlu i đubravnik iz ruku. Pokupi žvaku i istrese je u kantu.

- Eto ti! - reče glasnije i ode svojim putem.

- Eto mi, eto mi, ali svi misle Pera će počisti bacaj gde hoćeš… A ne ide to baš tako.

- Kultura - dodade Mika.

- Ma pusti... Posle 3 u “Skadarliju”?

- Čekam te - reče mu Mika. - Odoh da zaradim makar za dve rakije, ali ’ladne - izgovori to uz osmejak i uputi se u Dušanovu gde je inače prodavao cveće.