Jul se bližio svom kraju. Vrućine su bivale sve jače. Toplota se širila kao u rerni. Vetar je bio vruć. Retko ko je šetao niškim ulicama, a da nije imao makar osnovnu opremu za zaštitu od vreline - flaša vode, kapa i naočare.
Mika je stajao u šarenoj hladovini na uglu Dušanove i Koste Stamenkovića. Slameni šešir i naočare. Kao i svakog dana prodavao je svoje karanfile. Skoro da niko od prolaznika nije bio zainteresovan za cveće, pa je i on više gledao u stari tranzistor kojem je uporno vrteo potenciometar, nego u ono što prodaje.
- Ne mogu ovo da okrećem i prsti mi klizavi - pričao je sam sa sobom.
Odjednom je nešto zaklonilo sunce, a toplota se pojačala. Mika se okrenu kao oprljen i spusti naočare na vrh nosa da bolje zagleda. Bio je to narandžasti kamion “Mediane” koji se parkirao baš pored njegove kofe sa cvećem. Asfalt se presijavao kao ogledalo i taman je hteo krene sa psovanjem, kada se iza kamiona pojavi Pera.
- Zdravo, Miko.
- Zdravo, Pero.
- Zamalo da vas napsujem - jadao se Mika.
- Što, bre?
- Zato što ste mi uključili ovu grejalicu iz auspuha da me dodatno spržite.
- Ma Zoki vozač ide do tačke do koje mu kažeš, a ja sam mu rekao da me ostavi kod tebe. Bukvalista.
- Neka ide više da se ne deremo zbog buke i kuvamo.
Pera udari rukom po šasiji kamiona i ispusti svima dobro poznat zvižduk. Zoki dodade gas, zasmrde nafta i uz trubljenje ode niz Dušanovu.
- Gde ti je metla? - upita ga Mika.
- A, ne danas… Danas gospodski.
- Kako to?
- Bio sam na kabasti.
- Zar se tu ne nosi metla?
- Ma kakvi. Samo se vozim pored Zokija, a on ima "ruku" pa hvata stvari i ubacuje u kamion. Ja sam tu da ga zabavljam i da popisujem otpad.
- Nije ti loše… Radiš s olovku…
- Kažem ti, gospodski. Nego, kakve su ti to naočarke?
- Lenonke, Pero. Šta im fali?
- Pošto koštaju?
- Ne znam.
- Kako ne znaš? Odakle ti?
- Svake subote kad završim ovde prošetam do buvljaka, ali onde ispod Tvrđave, gde je parking - pokazivao je Mika i rukama svoju maršrutu.
- Pa ti prodaješ cveće i subotom.
- Dabome. Prođem popodne, kad oni tamo završe. Ali uvek im nešto ostane. Uvek nešto zaborave ili zagube u travi i ja malo procunjam. Gledaj lenonke. Šta im fali? Prva liga - pokazivao je Mika naočare.
- Prva liga… - reče Pera nesigurno.
- A vidi tranzistor - pokaza na uređaj koji je sada visio na drvetu pored njih.
- Šta? I njega si našao tamo?
- Jesam.
- Pa je l’ radi to?
- Kako kad… Hvata jednu stanicu, ali trenutno samo šušti.
Zagledaše se sada zajedno u tranzistor. Pera je u radnom odelu uvek imao nešto od alata. Tako je u džepovima pronašao šrafcigerčić kojim pokušaše da malo rašire plastiku oko potenciometra, ali nije im išlo. Sunce je pržilo, a Peri je samo curio znoj ispod narandžastog, službenog kačketa.
Dok su se oni na trotoaru, kraj kofe sa karanfilima, bavili elektrikom naišla je Jelica. Sredovečna žena koja je za sebe volela da kaže da je najbolja zaostavština svoja dva pokojna muža. ”Ništa vrednije od njih nije ni ostalo”, bile su njene česte reči.
- Ćao, momci - reče ona dosta promuklim glasom.
Iz prve je nisu čuli, pa ona ponovi isto, ali i dlanom dodirnu Miku po leđima. On je odreagovao burno.
- Ne pipaj me, lepim se… - okrenu se naglo Mika, ali promeni ton kad ugleda ko ga je dodirnuo. - O, Jelo ćao, ćao - pruži joj ruku.
- Ćao - reče ona uz osmeh.
- Šta je to? ‘Ladna voda, a? - upita Mika.
- Ma nije… - izgovori ona skoro nečujno.
- Onda je ‘ladno pivo - dobaci Pera i poče da se smeje.
- Kamo sreće - našali se i Jelica.
- Da nije ova korona? - povukoše se obojica refleksno po korak nazad.
- Nije, nije… Preležala sam to odavno.
- Pa što si onda promukla toliko, Jelo?
- Od vikanja - reče ona.
- Na koga si toliko vikala, ženo?
- Na opoziciju.
- Jao, ništa mi ne pričaj - reče Pera - i ja se svađam s njima čim se pojave na televizor.
- Srećom pa se ne pojavljuju - dobaci Mika.
- Ja im nisam vikala dok su bili na TV-u - pojasni Jela dok je jednom rukom nameštala grudnjak. - Stalno mi kliza na ovu vrućinu - smeškala se zagonetno.
- Sigurno te i stiska - reče Mika i šmekerski spusti lenonke na vrh nosa.
- Alo, Don Žuane... - odreagovao je Pera. - Pusti to, bre, Miko… Kaži nam Jelo, gde si vikala na njih?
- Pa tu, u centru. Juče popodne.
- A što? - upita Pera dok mu je tranzistor šuštao u ruci.
- Zvali nas iz stranke.
- Što mene nisu zvali? - malo se naljuti Mika.
- Ma samo žene su bile.
- Vi ste glasnije i imate bolji kapacitet - gledao je u njene grudi dok je to izgovarao.
- Šta da radimo kada imamo, ali nemamo sve - šepurila se Jelica.
- I šta je bilo? Samo ste vikale? - nastavio je sa pitanjima Pera.
- Pa da… Rekli su nam šta da se deremo i mi smo to ponavljale i malo se gurale i to je to. Posle nas je jedan iz opozicije malo rasterao, jer se drao više od nas. Budala. A i Zorka je počela da psuje, pa su nam samo pokazali da je bilo dosta.
- I ti ga najviše najeba? - nastavi Mika sa šalama.
- Što tako, Miko?
- Mislim sa grlom. Promukla si.
- Jedva pričam. Jedva. Moram da žurim momci da mi ne pobegne autobus. Vidimo se.
Okrenula se Jelica i pošla ka Trgu kralja Aleksandra njišući kukove u tesnoj i kratkoj crnoj haljini koja nije prikrivala ni linije od celulita. Papuče sa drvenom štiklom su klepetale po vrelom asfaltu.
- Jelo, Jelo - dobaci Mika. - Možda svratimo nas dvojica neko veče kod tebe.
- Gde bre, kod mene? - zbuni se Jela.
- Pa na trafiku.
- A pa ne radim tamo više.
- Gde si sad?
- U opštinu.
- U opštinu?! - rekoše Mika i Pera iznenađeno.
- Da, da… Metlam kao ti Pero. Aj, ćao - požuri Jela i nestade iza ćoška.
- Snašla se - zaključi Mika i zaliza mokru kosu ispod šešira.
- Ma stranka je to sredila. Garant - reče Pera.
U tom trenutku, umesto šuštanja, sa tranzistora se začu glas:
Predsednik je rekao da je Srbija ekonomski lider na Balkanu i najavio novi paket pomoći za sve punoletne građane koji će do kraja godine dobiti po 20 evra…
- Radi! Radi! - povikaše Mika i Pera i onako znojavi počeše da se grle dok su ih prolaznici zagleđivali.
- Popravili smo ga, ali molim te promeni stanicu - reče Pera.
- Pa nema druga i ovu smo jedva našli. Ili ona ili da šušti? - odgovori mu Mika.
- Bolje neka šušti.
Comments