Padala je kiša tog lenjog jutra u Nišu. Nije joj bilo vreme, ali ona nema ni sat, ni kalendar. Ima samo osećaj. Baš dobar osećaj da nekome usere dan. Izgledalo je da ga je tog jutra usrala svima. Makar je to na facama prolaznika čitao Mika, koji je i sam zbog sivila i vlage bio kao ošamućen. Prolazile su oči bez osmeha kao da idu u zaborav, a ne u početak radnog dana, koji kao i svaki početak nosi toliko toga neizvesnog. Boja neba je pak odavala utisak da će mokro biti do večeri. To je bilo jedino izvesno i očigledno dovoljno za smrknuta lica.
Na uglu Dušanove i Koste Stamenkovića, u tom mimoilaženju ljudi i barica, Mika je sreo Peru.
- Zdravo, Pero.
- Zdravo, Miko.
- Kiša? - promrmlja lenjo Pera.
- Ma… sitna je.
- Samo kvasi.
- A šta treba da radi? - upita radoznali Mika.
- Da doji.
- Kako, bre? I koga?
- Zemlju da podoji. I kukuruz. I žito. Da porastu - i dalje je mrzovoljan bio Pera.
- Džabe. Nema ko da bere.
- Nema. Svi hoćemo da kupimo ubrano - složi se Pera.
- I pečeno - dodade Mika.
- I da nam donese onaj dečko na biciklu.
Dok su oni razgovarali oko njih je prolazio život. Umorno i u rikverc, ali je prolazio. Nikom se nigde nije išlo, međutim, moralo se. Kad kapitalizam uzme pod svoje niko više i ne pita "kako si". Radno mesto je postalo vrednije od zdravlja. Zato se i tog jutra žurilo. Štikle su bockale asfalt, a vozači sedeli na sirenama. To im je valjda jedini način da izbace čamotinju iz sebe. Makar malo. Dok psuju druge, ali u svojoj kabini. Takoreći u sebi, ali naglas. Možda je baš u tome štos. U dranju. Važno je vikati, nema veze što niko ne čuje. Terapija.
- Šta ima novo, Pero? - nastavi Mika razgovor bez obzira na buku i vrevu.
- Ništa. Kod tebe?
- Ništa novo.
- Je l' ideš ovamo?
- Gde? U stranku? - postadoše Miki radoznale oči.
- Da.
- Obavezno! Četvrtkom. Sad smo najjači. Sad se ide.
- Da znaš. Stvarno smo tigrovi - uzvrati Pera.
- Ej, smenjuju onog.
Rekao je Mika to tiho i blago nagnuto ka Peri. Nije bio stidljiv po prirodi, ali jeste imao zečije srce. “Sve se čuje, sve se zna” bila je njegova česta rečenica. Zato on načelno nije hteo da priča ni o čemu sa partijskih sastanaka. A opet nekako se osećao važnijim kada bi to podelio sa nekim u društvu. Posebno na slavama i gozbama, kada se popije. Tu je znao dobro da se raspriča, pa i da nakiti. Da doda neki novi lik, a sebe predstavi bitnijim nego što jeste. Bio je nižeg rasta, ali bucmast. Od pubertestkih dana je puštao brčiće. Tanke, ali duge. “Ili lažeš ili se hvališ” - tako mu je žena govorila dok je gladio brkove. Često je radio oba.
- Koga? Potpredsednika?! - uzvrati glasnije Pera.
- Psst! - pokaza Mika prstom "tiše". - Da. Njega.
- Po koji put?
- Nemoj tako, Pero…
- Mislim, opet ga smenjuju?
- Opet - reče kratko Mika.
- Je l’ se glasalo?
- Jeste.
- I ti si glasao?
- Moralo se. Veži konja...
- ...gde ti gazda kaže - rekoše u glas i klimnuše potvrdno glavama. - A što sada smena kad nam ide?
- Ma što ide, nego što skočile i plate.
- Kome skočile? - iznenadi se Pera.
- Ne znam kome…
- Meni nisu - malo i ljutito zaključi Pera.
- Skočile su. Bilo sinoć na TV-u. Smejao se ovaj naš i hvalio da su baš velike plate.
- Ako su i plate velike što onda smenjuju potpredsednika?
- Pa… jebem li ga… Šta ti misliš?
- Ne znam ja. Oni znaju - sleže ramenima Pera.
- Znaju sigurno. Oni sve znaju. A je l’ neće opet da se mire posle?
- Možda, a možda i ne.
- Da… možda. Ma važno da nam ide.
- Ide, ide… - zadovoljno reče Pera.
Okrenu se polako crnpurast i mrškast, prikopča narandžasto odelo i nastavi da mete trotoar Dušanove ulice. Pevušio je tiho omiljenu Sinanovu pesmu. Mika dunu u šake, pa malo pogura napred kofu sa cvećem koje je prodavao. Karanfili su pognuli glave izbombardovani kapima kiše. Ni njima se tog jutra nije izlazilo iz bašte. Natpis "cvet 50 dinara" je prokrvario u kombinaciji crvenog flomastera i kišnice. Razmazala se i stara, prešvrljana poruka “cvet 20 dinara”.
- I karanfili ti poskupeli? - dobaci Pera u odlasku.
- Jesu. Od jutros - reče Mika u pokušaju da podigne cvetove.
- Pa mora… - promrlja Pera.
- Moram - uzvrati Mika.
I dalje je padalo nešto sitno. Ljudi su prolazili bezidejno. Kao zombiji. Mika je pritegao drške plastične kese koju je stavio na glavu da se zaštiti. Nebo je bilo sivo.
Commentaires