RUKAVICE

– Kevo, gde mi je zimska oprema?

– U sestrinoj sobi.

– Šta će tamo, uvek smo je držali u ostavi?

– Tamo je otkad se ona preselila u Beograd – odgovorila je majka iz kujne dok je prala sudove.

U Jeleninu sobu nisam dugo ulazio. Nisam tamo svraćao od kada je otišla „trbuhom za kruhom“. Majka je u njenoj sobi napravila pravi mali magacin. Zimske stvari, cipele, ćaletov alat, jorgani, kutije sa svim i svačim. Stare slike, knjige – Jelenine i moje iz osnovne, srednje škole i sa fakulteta. Bilo je svega. Potrebnog i nepotrebnog. Puno zaboravljenih predmeta za koje sam mislio da smo ih bacili. Sve je bilo uredno složeno na nekim plastičnim policama koje nisam ni znao da imamo. Okretao sam se po sobi, išao od jedne do druge stalaže, a kao da sam putovao kroz vreme. Svaka od njih bila je delić istorije naše porodice.

– Luka, je l’ si našao zimske stvari? – preseče me keva pitanjem dok sam u mislima lutao po školskim klupama, bezbrižnim raspustima i smehu koji je punio sobu dok je Jelena bila tu.

– Jesam – odgovorio sam kratko, pokušavajući da navučem patike koje su mi ona i ćale, pre nekoliko godina, dok sam trenirao odbojku, jedva kupili.

Iznad police sa patikama bile su zimske stvari naslagane u tri gomile. Požurio sam da uzmem kapu i šal, jer mi je Petar već poslao poruku da me on i Đole čekaju i da su sve spakovali za planinu. Kako sam iz jedne gomile izvukao kapu, ispale su još neke stvari na pod. Hteo sam na brzaka da ih pokupim i vratim na mesto, ali tada sam ugledao rukavice. Ne bilo koje rukavice, već one koje sam nosio samo jedne zime. I to ne cele. Bio sam peti razred tada.

Dok sam ih držao u rukama, misli su navirale. Odmah sam znao da od mog odlaska na planinu sa društvom neće biti ništa. Poslao sam Petru poruku da idu bez mene. On me je zvao više puta, ali telefon je bio utišan. Nisam mu se javljao, jer su za moje odustajanje od puta i sedenje na podu sa rukavicama u rukama, delimično krivi on i Đole. Nas trojica svih osam razreda osnovne škole proveli smo zajedno. Odlazak u školu, povratak, prve petice i prve pesnice. Prvi fudbal. Prve simpatije. Sve smo prošli zajedno, a zajedno smo bili i tog petka, zimskog mračnog popodneva dok smo se, kao po običaju, lenjo vraćali iz škole. Sećam se da je bila zima sa dosta snega. Nije bilo hladno, ali rukavice su mi bile potrebne zbog grudvanja. Majka mi je kupila baš ove koje su mi se sada, kao staklena kugla koja gleda u prošlost, posle toliko godina ponovo našle u rukama. Nisu se promenile nimalo. Crne sa belom pahuljom na sredini. Pletene. Isto su meke. Isto i mirišu, ali ne mogu da ih navučem. Zapravo i ne želim da ih navučem.

To je, naizgled, bio običan dan i obično popodne. Taj petak. Reklo bi se klasičan povratak kući za trojicu tinejdžera koji ulaze u pubertet. Gurkanja i zadirkivanja. Malo grudvanja, malo valjanja po snegu i klizanja na ledu. I tog, kao i svakog drugog dana, prolazili smo kroz našu Zagrebačku ulicu, dovoljno kratku da možeš lako da je prepešačiš i dovoljno dugu da te na kraju umori. Negde na polovini ulice, gde se privremeno prekidao red kuća složenih kao na slici, nalazila se jedna udžerica. Objekat sklepan od nekih cigli, blokova i crepova. Urušenog krova i skoro bez vrata, sa prašnjavom ponjavom na ulazu, stajala je ta straćara tako nakrivljena na jednu stranu, ali ona nije bila napuštena i tek tako ostavljena zubu vremena da se surovo igra sa njom. Ne, to je bio dom. U njoj je živeo Ludi Krsta – tako su ga zvali svi iz kraja. Neuredan i pogrbljen čovek. Uvek u nekoj prljavoj vetrovki sa kapom, umotan u šal, leti u maramu, ali uvek tako da ne možeš čestito da mu vidiš lice. Ne znam što su ga zvali ludi, jer nije bilo poznato da je nekog dirao, maltretirao ili plašio. Jednostavno se tako sretao na ulici dok je na leđima teglio svoju vreću. Čudan. Pomalo strašan. U nekim svojim mislima i kao da ne primećuje nikog oko sebe. Otac ga je poznavao. Pričao mi je da je nešto stariji od njega i da je živeo u našem naselju ranije. Sa svojom porodicom. Onda su se odselili u neki drugi grad, a Krsta se jednog dana vratio sam, tako neuredan, i počeo da dograđuje napušteni objekat u kojem i danas živi. Niko ne zna šta mu se desilo i gde su mu roditelji i dva brata.

Rukavice

I danas ne znam, dok čitam prošlost iz starih rukavica, šta se nama desilo tog zimskog popodneva. Roditelji znaju da kažu kada je dete nemirno da je u njega ušao neki đavo, a Pera, Đole i ja tog dana bili smo sami đavoli. Prvo smo kupili kutiju šibica i pokušavali da, usput, u povratku iz škole, palimo kante. Onda smo, naravno, bili mokri do gole kože zbog grudvanja i valjanja po snegu, a Đole je uspeo i da pokida kaiševe na svom rancu. Vrhunac je bio kada smo stigli do kuće Ludog Krste. Čikali smo se ko sme da proviri kroz prašnjavo ćebe i vidi šta ima unutra. Naravno, dobrovoljaca nije bilo, jer nismo se mi plašili samo Krste. Bili smo ubeđeni da unutra ima nečeg čudnog i onostranog. Za nas bajkovitog. To nas je i teralo da gvirnemo. I nije nam bio prvi put. Sada je Đole bio taj koji je skupio hrabrost i krenuo. Stigao je donekle, ali se, trčeći vratio do nas.

– Šta je bilo? Ne smeš? – pitali smo ga Pera i ja.

– Čuo sam nešto – rekao je Đole uplašeno.

– Ma nije tu – tvrdio je Pera.

– I ja mislim da nije tu – dodao sam. – Idi ponovo.

– Nema šanse, brate. Sigurno je unutra.

– Kukavica pičkica – u glas smo rekli nas dvojica.

– Pederi. Što ne idite vi, kada ste toliko hrabri? – uzvratio je Đole.

– Ja sam probao prošle nedelje, Đole vole – rekao je Petar, iako zna da smo tada samo pričali o ovome, a on je jedva prešao ulicu do kuće Ludog Krste.

– A ti Luka? – pitao je Đole.

– Šta ja?

– Pa ti si najsnažniji. Imaš 100 kila, debeli.

– Jesam najjači, ali nemam 100 kila nego ste vi kosturi mršavi, a i to ne znači da smem da uđem kod Ludog Krste u kuću.

– Ali šta ti znači snaga ako nisi hrabar? Mislim, Himen je jak, ali sme i da se bije i sve. A ti ne smeš ništa. Kao neka devojčica! – trtljao je Pera.

– Ne znam, ali znam da nemaš pojma šta pričaš. Polazite. Rukavice su mi mokre, a i noge. Nemojte da vas podsećam ko je ovde devojčica – rekao sam i krenuo.

– Snažna kukavica. Ribica. Ha-ha-ha! – smejali su se.

– Bravo, Đole. Mi imamo druga koji je jak, ali je plašljivko – dodao je uz smeh Pera.

– Samo se smejte. Znate da sam jači od obojice.

– Znamo, ali šta nas briga kad si pička! – smejali su se i zadirkivali.

Tako su govorili i nisu prestajali. Pokušavao sam da ih ignorišem. Pa sam onda uzvraćao. Čak sam i pojurio Đoleta, sa namerom da ih zastrašim, ali bili su previše uporni, a meni je postajalo previše hladno.

– Dobro. Sad ću da vam pokažem ko se plaši! – rekao sam odsečno i krenuo ka udžerici.

Nisam išao ka ulazu i prašnjavoj ponjavi, već ka improvizovanom zidu – naslaganim ciglama koje su gledale ka ulici. Podigao sam ruke, a šake i promrzli prsti kao da su bili tuđi, upakovani u crne rukavice sa belom pahuljom. Naslonio sam se svom težinom na zid i cigle su pale. Jednostavno se srušile. Uz minimalan napor. Ispred mene se stvorio Ludi Krsta. Bez kape i šala. Lice mu se sada jasno videlo. Bio je to sedokosi čovek tamnije puti. Pokriven vetrovkom, vidno iznenađen i uzbuđen, sedeo je u krevetu i verovatno pokušavao da shvati šta se desilo. Pored kreveta je na izvrnutoj truloj kofi gorela sveća, a iznad nje na zidu zalepljen već poderan isečak iz novina. ,,Grčka: Četvoro Jugoslovena poginulo na putu do mora“ – pisalo je velikim slovima. Na prašnjavom podu tinjala je skoro već ugašena vatra, a on me je gledao suznim očima.

– Dete – bilo je sve što je rekao.

– Bežite! – viknuo sam i svi smo potrčali Zagrebačkom.

Zakleli smo se da o ovome nećemo nikome nikada da pričamo. Vikend koji je usledio proveo sam budan. Bez sekunde sna. Nisam mogao da spavam i stalno sam mislio na to što se desilo. I danas ne znam zašto sam to uradio. Zašto sam nekom srušio kuću? Gde krijemo to zlo u sebi i ima li ga u svakom od nas? Kako odluči da ispliva? Rukavice su se sušile na radijatoru i stalno me sećale na to popodne. Tada sam ih sakrio u ormar i odlučio da zaboravim na njih, verujući u najveću ljudsku zabludu – da ću tako zaboraviti i ono što sam učinio.

Prolazio je drugi dan od kada sam Krsti srušio kuću. Nedelja je bila kada je otac došao iz grada. Nismo mogli Jelena i ja da ga očistimo od snega. Gadno je vejalo. Mislio sam na čoveka koji sedi sam na trošnom krevetu, umotan u vetrovku i smrzava se. Zavejan. Zbog mene. Nisam znao šta da radim sa sobom.

– Je l՚ sve u redu, sinko? – pitao me je otac dok je palio cigaru. – Nešto si mi… čudan?

– Ne, tata. Sve je dobro.

– Da nije zbog jedinice?

– Koje jedinice? – trgnuo sam se.

– Šalim se – smejao se i izvlačio čokoladu iz jakne. – Izvoli – dao mi je i pomilovao po kosi.

– Hvala.

– Nemoj meni. Zahvali se Ludom Krsti – rekao je tata.

– Molim?!

– Ma pao mu je onaj zid njegov. I bilo mi žao, pa smo mu doterali iz firme nekoliko blokova i preređali mu to. Jadan čovek, da se ne smrzne po ovom snegu. I on izvadi iz onog džaka čokoladu i dade mi. Ja mu kažem ne treba, neću, a on samo ponavlja: „Dete, dete“. I ja šta ću, uzmem za dete, a s obzirom da je Jelena maturant, ti si mi jedino dete dovoljno malo za čokoladu – šalio se otac.

Sećam se da nisam reagovao na Jeleninu opasku da i ona nije prerasla čokoladu, a već sam briznuo u plač, držeći čvrsto u rukama Krstin poklon. Dugo sam plakao. Ridao. Jecao neutešno, stiskajući čokoladu na grudi. Svi i danas misle da je zbog trojke koju sam dobio iz biologije tog baksuznog petka.

– Luka, sine – prekinula je majka otvaranjem vrata moja kopanja po prošlosti – Zakasnićeš. Čekaju te... – stala je zatečena.

– Kevo… – rekao sam, stežući i pribijajući rukavice.

– Sine, pa ti plačeš.

Priča je objavljena u zbirci "Elastične priče". Jedna je od 14 u tri tematska ciklusa "misao", "emocija" i "život".