“Ta bolnica će ići na prodaju” - rekao je nedavno ministar zdravlja Zlatibor Lončar za bolnicu u Knez Selu, nadomak Niša, koja je decenijama lečila pacijente sa bolestima pluća.
I to bi bilo u redu da ona nije blago ovog dela Srbije. Ne samo u zdravstvenom smislu, jer se nalazi na idealnom mestu za lečenje baš onih pacijenata koji imaju problema sa respiratornim sistemom, nego i istorijskom. Prema zvaničnim podacima kada je ova bolnica građena 1936 i 1937. godine bila je najveća bolnica za plućne bolesti, ne u Srbiji, nego u Kraljevini Jugoslaviji.
Jasno piše da ju je izgradila niška opština. Dakle, pare za njenu izgradnju dale su Nišlije i otkud sada pravo nekom da tek tako proda imovinu koju nije zidao? To nisu radili ni Nemci za vreme Drugog svetskog rata. I njih je preživela.
Bolnicu poslednjih godina ne koristi Klinički centar Niš koji se na svom sajtu i dalje njome ponosi, jer je odatle i potekla Klinika za plućne bolesti. Njihovi bolesnici se sada leče u centru Niša, tik uz bulevar i izduvne gasove umesto u ogromnoj borovoj šumi koja grli sanatorijum u Knez Selu.
Neki od razloga za preseljenje Bolnice za plućne bolesti u srce grada, kako su ranije rekli, bili su daljina, uspon i zimski meseci pod snegom. Navodno je tada bilo teško dopremiti potrepštine u izdvojenu bolnicu koja je, prema zvaničnim podacima, na 10 minuta vožnje od grada. Uz blagi uspon, po asfaltnom putu koji je tu od sedamdesetih godina prošlog veka i koji je među prvim prioritetima za čišćenje od belog pokrivača.
Kada je pre par godina stavljen katanac, šuškalo se da će biti prodata nekom privatniku za starački dom ili hotel, ali niko to nije potvrđivao do pre nekoliko dana i izjave ministra Lončara.
Nije to samo nastavak otimačine od Nišlija, koji posle aerodroma ostaju i bez ove bolnice, to je prodaja zdravlja.
Zbog možda obećanja nekome da će postati vlasnik sanatorijuma, Nišlije su se od korone lečile u poljskoj bolnici u hali “Čair” na 250 ležajeva, dok Knez Selo može da primi 400 ležećih pacijenata i ima kompletnu infrastrukturu za lečenje bolesnika sa problemima na plućima. Da ne pričamo o nadmorskoj visini i čistom vazduhu. I pored sporadičnih najava, tamo nije otišao nijedan pacijent inficiran kovidom.
Ne treba biti lekar i zaključiti da se sanatorijumi sa razlogom prave u šumama. Ekspanzija njihove izgradnje bila je u periodu kada se čovečanstvo borilo sa tuberkulozom kao danas sa virusom korona. Tačno je da su sa pronalaskom antibiotika i vakcine protiv TBC-a mnogi od njih zakatančeni, pa će lekari reći da je ta logična sudbina zadesila i ovaj nadomak Niša. Dodaće da je ministar Lončar najavio da će od para od privatizacije sanatorijuma biti izgrađena nova bolnica najverovatnije na ulazu u grad.
Ali zašto prodavati nešto što i dalje može na ovaj ili onaj način da doprinosi gradu i Nišlijama?
Inspiracija za zgradu Bolnice u Knez Selu, kažu zvanični podaci, bio je Altov sanatorijum u mestu Paimio, u Finskoj. On je izgrađen početkom tridesetih godina prošlog veka, koju godinu pre niškog. Tamo su se do 1960. lečili pacijenti sa tuberkulozom, a onda je postao opšta bolnica. Tako je funkcionisao dugo, sve dok i bolnica nije preseljena drugde.
Međutim, zgrada nije privatizovana i još je u vlasništvu Univerzitetske bolnice u obližnjem gradu Turku. Njoj se i dalje traži namena paralelno za zahtevom UNESKO-u za njenu zaštitu kao kulturne baštine. Do tada je muzej i otvorena je za turiste, pa za svega 16 evra može da se rezerviše obilazak sa vodičem.
Najlakše je prodati, privatizovati i zdravlje i istoriju, ali ako i to prodamo, šta nam onda ostaje?
コメント