Predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vučić, često potegne termin “pristojna Srbija”. Najčešće kada poredi sebe i svoje partijske kolege sa opozicijom ili onima koji se kritički odnose prema njihovom radu. U tom rolekosteru hvalospeva i uvreda, pristojni ispadnu, naravno, naprednjaci. Tako predsednik, sa više kanala sa nacionalnom frekvencijom, indirektno šalje poruku da su nepristojni svi oni koji su “protiv” njih, a već to je samo po sebi, nepristojno.
Ipak, tema ovog teksta nije Vučićevo razračunavanje sa opozicijom već predsednikov Sizifov posao kada je reč o “peglanju” imidža naprednjaka.
Skoro da ne prođe ni jedna sedmica, a da sami naprednjaci, na najgori mogući način, demantuju svog lidera i upropaste sav njegov trud da ih učini boljima. Makar u očima javnosti.
Poslednji slučaj desio se u Nišu. Dva naprednjaka su se, po sopstvenom priznanju potukla i to pred stranački sastanak. S jedne strane je bio bivši zamenik gradonačlnika i nekadašnji narodni poslanik Miloš Banđur, a sa druge Marko Simov, široj javnosti do sada nepoznat.
Ko je kriv i ko je koga tu tukao, posao je za nadležne organe. Ipak, ono što su medijima rekli akteri ovog incidenta, daleko je od onog kako naprednjake predstavlja njihov predsednik. Optužbe, klevete, razbijanje i gaženje telefona, a onda i iznošenje “prljavog veša” liči na sve, samo ne na pristojnost.
U celu priču su uključili i gradonačelnicu Niša Draganu Sotirovski optužbom da zapravo ona stoji iza celog incidenta i da je to način za rešavanje unutarpartijskih nesuglasica. Uključili su i samog Vučića sumnjom da je možda kupio orden Aleksandra Nevskog od Rusa. Ako je tačno da je bilo vređenja i po nacionalnoj osnovi, sve lepe priče o pristojnosti padaju u vodu.
Da stvar bude gora, ovo nije prvi izliv “pristojnosti” niških naprednjaka. Pre nekoliko godina su gorela kola pomenutog Banđura, baš u vreme kada su se birali direktori niških javnih preduzeća. I tada se sumnjalo da iza svega stoji neko iz stranke.
Sećamo se i koškanja u dvorištu crkve u Donjem Matejevcu, selu nadomak Niša, još dok je jedan od uglednijih naprednjaka bio general Momir Stojanović. On je u međuvremenu napustio stranku, ali se strasti nisu smirile. Bilo je sumnje da su se partijski drugovi tukli i negde u blizini hotela “Aleksandar”, ali nijedan, bukvalno nijedan pomenuti događaj nije dobio svoj konačni, sudski epilog.
Niški odbor SNS-a je raspuštan, menjao je poverenike, dolazili su predsednici i predstavnici Izvršnog odbora da ih mire i normalizuju, ali čini se, seme razdora unutar niškog SNS i dalje tinja.
Kako onda običan grđanin uopšte glasa za te i takve predstavnike pristojne Srbije koji, bukvalno od svog osnivanja, ne mogu da se pristojno dogovore?
Od osnivanja gradskog odbora nisu održali jedne pristojne unutarstranačke izbore, a kandidate za lidera stranke i gradonačelnika su izvlačili iz šešira. I to po nalogu Beograda. Bili su to uglavnom ljudi koji su u stranku ušli kada je ona već bila na vlasti, ili je bilo izvesno da će preuzeti vlast. Od toliko pristojnih, centrala u Beogradu je kao po pravilu birala nekog novog i “zelenog” u stranci. Taj novi bi se onda vrlo brzo i lako utapao u “pristojnost” koja ga je dočekala.
Može lider SNS-a da ponovi termin “pristojna Srbija” govoreći o svojoj stranci i 1.000 puta, ali ljudi, ne samo i Nišu, nego u svim mestima u Srbiji znaju sa kim imaju posla. Čast izuzecima, naravno. Incidenti su samo pečat i potpis na “pristojnost” i potvrda kako stvari zaista funkcionišu kada nema kamera.
Politička i javna funkcija donose društveni status, redovnu i veću platu, službeni auto, nekom možda i ljubavnicu, ali ne i pristojnost. To se nosi iz kuće i na mnogo je višem pijadestalu od svih političkih i ličnih interesa. Zato je, valjda, za mnoge i tako nedokučiva.
Tekst je štampan u listu "Danas".
コメント