Za politički život Niša prethodnih nedelja desila se jedna od najbitnijih stvari - počelo je sprovođenje unutarstranačkih izbora u, trenutno najvećoj, Srpskoj naprednoj stranci. To je presedan za jedan od najvećih odbora ove partije, s obzirom na činjenicu da opštih internih izbora nije bilo od osnivanja odbora daleke 2008. godine.
Sada, kako je najavljeno, članstvo ima priliku da bira po mesnim odborima, pa se možda desi da vođstvo niškog SNS-a u budućnosti zaista i bude po njihovoj meri, a ne po želji beogradskog vrha stranke. Jer do sada, svaki poverenik je bio nametnut odlukama iz prestonice.
Da li je samo zbog centralizacije ili za to postoje i drugi razlozi, uglavnom niški odbor naprednjaka i dalje važi za jedan od najnemirnijih u tvrdoj hijerarhiji SNS-a koju svojom nevidljivom rukom kontroliše njen lider lično.
Međutim, i pored konačnog ukidanja podaničkog odnosa i dozvoljavanja, makar prividno, demokratije u niškom odboru, izbori SNS-a u Nišu prolaze uz već pomenuti epitet “nemirno”. Snimci svedoče da se na glasanju u odboru Medijana desilo koškanje, a možda i tuča, pa je morala da reaguje i policija.
Vidi se otimanje oko spiska nakon glasanja, jer sada na površinu izlaze sve struje unutar stranke o kojima se ranije pričalo, ali se nisu javno isticale.
Zli jezici bi rekli da je sve to očekivano i da naprednjaci ne umeju drugačije, jer ako su bili sposobni da sa momcima u kapuljačama opstruišu izbore koje raspisuje država ili da usred vanrednog stanja i policijskog časa pale baklje po krovovima zgrada, zašto bi onda na njihovim, unutarstranačkim izborima bilo drugačije.
Ipak, ovde se ne radi o nečemu što je prepisano iz ranijih perioda. Stečeni mehanizmi nasilne kontrole i mešanja u izborni proces služe da se spreči samo jedno - presecanje pupačne vrpce.
Upravo je članska karta SNS-a za mnoge članove i funkcionere u Nišu upravo pupčana vrpca. Veza je prejaka, a oni uz pomoć nje dobijaju sve sinekure. Počevši od posla, plate, drugih benefita, pa sve do ugleda u društvu i statusa u lokalnoj zajednici. Naravno, sve u skladu sa pozicijom i funkcijom. Kroz tu pupčanu vrpcu bukvalno dobijaju i hranu i vodu, i rizik je preveliki da se od nje odvoje samo zbog tamo neke demokratije i volje ostalih članova. Jer niko nije sasvim siguran šta ga čeka ako izgubi podršku i poziciju unutar stranke. Zato oni koriste već dobro naučene i oprobane taktike iz nekih ranijih izbornih procesa kako bi sačuvali taj svoj izvor života. Na tom putu ih neće zaustaviti ništa, pa ni potreba da se sa nekim pokoškaju ili potuku. Makar on bio i njihov stranački kolega, a možda i prijatelj.
Jer šta će im prijatelj ako izgube posao, kancelariju, sigurnu platu, a možda i službenu “škodu”. To znači vraćanje u onaj život od pre članske karte SNS-a, a mnogi su tada lutali tražeći svoje mesto u koordinatnom sistemu konfuzije, kako je to lepo rečeno u jednom domaćem filmu. To mesto im je našla i dala stranka, zato sada nema odricanja, jer bi opet usledilo lutanje. Samo bi sada i perspektiva tog lutanja bila drugačija. Postoji teret u vidu političke prošlosti koji treba poneti na leđima.
Situaciju dodatno podgreva i ideja lidera SNS Aleksandra Vučića o formiranju novog pokreta. Maglovita situacija o formi pokreta, načinu učlanjenja i podobnosti za članstvo unose dodatni nemir. Niko ne zna koga će Vučić primiti u pokret. Za SNS je bilo lako, popuniš pristupnicu i gotova stvar. Ali pokret, kako je najavljeno, neće biti formalno registrovan, pa nema ni članske karte.
Zato je borba za očuvanje veze sa pupčanom vrpcom neprestana. Zato i nije teško da se krene iz Niša u Beograd kako bi se ispred vile gradonačelnika Aleksandra Šapića opstruirali protesti. Ne treba ni kapuljača, ni maska. Samo da je članska karta u džepu.
Ruku na srce, brojna glasanja po mesnim odoborima do sada su prošla bez ijednog incidenta. Čak je relativno uspešno organizovan “spontani” odlazak u Vranje na Vučićev miting. Mediji prenose da je u Niš stigao i novi poverenik.
Međutim, način na koji je SNS prethodnih godina građanima predstavljao bavljenje politikom, uz dobro nam poznat odnos prema medijima i političkim protivnicima, u Srbiji je stvorio političku kataklizmu. Nije tajna da običan čovek politiku od davnina vidi kao korist za lakše ostvarenje ličnih ciljeva, ali je problem narastao poslednjih godina kada se to odomaćilo kao jedini razlog da se uđe u stranku.
Zbog toga nema tih unutarstranačkih izbora koji mogu makar i da donesu privid demokratije. Ovde je politika borba na život i smrt, i dok se to ne promeni izbori će biti samo forma, a glas čuvanje sopstvene pozicije.
Comentários