OSVETA

Kiša je nosila lišće bujicama koje su krivudale uz trotoare niških ulica. Taložila ga je na već zapušene slivnike koje su kleli i psovali prolaznici “okupani” od nesavesnih vozača. Kišni decembar je jedina gora stvar od sušnog septembra.

Hladnoća je, uz vlažnost, ulazila pod kožu, ali to nije smetalo prodavcima u centru grada koji su radili na novogodišnjim tezgama u improvizovanim kućicama od drveta. Sijalo je i sviralo kao da je Božić pred vratima. Deda Mraz, Sneško Belić, neki čudni patuljci smejali su se ili mrštili iz ušuškanih kućica dok su im iznad glave, kao oreol, svetlele kugle i ukrasi za jelke.

Na jednoj tezgi radio je Mika. Prodavao je muške gaće.

- Bokserice, domaćinke i dugačke za zimu! Navali narode! - drao se iz petnih žila.

Pera ga je video još kada je izašao iz Tvrđave, ali se trudio da savlada vetar na mostu. Zna da dune preko Nišave tako jako da poremeti ravnotežu. Morao je da skine svoj narandžasti kačket i uhvati ga zajedno sa metlom kojom je do pre kojeg minuta pokušavao da očisti poneki slivnik od nakupljenog lišća i higijenskih maski.

- Nosi masku, nosi masku pa je baci gde stigneš - mrmljao je dok je sklanjao ko zna koju po redu.

Pobedio je vetar poslednjim atomima snage i konačno stigao do Mike i njegove kućice.

- Gaće, gaće… Oooo gosn’ Pero… Kako je? Crven si mi nešto?

Pera je pokušavao da nešto kaže, ali je teško dolazio do daha.

- Uzmi vodu. Na - dodade mu Mika flašu, a ovaj otpi veći gutljaj.

- Au… Pu, pu, pu… - poče da pljuje Pera. - Pa ovo je rakija, jebem ti sunce.

- Pa nego. Šta si ti mislio? Voda. Šta će mi to, gledaj šta je imam oko mene. Ali vidiš da ti pomoglo. Propričao si, a i boju si regulisao. Gaće, bokserice! - nastavi Mika sa reklamom.

- Ne deri se, bre! - odbrusi mu Pera.

-Moram. Da zaradim.

- Gde su ti karanfili?

- Karanfili? Sad u decembar. Nemaš li ti koronu? - pipnu ga Mika za čelo.

- Nemam. Što? - trgnu se Pera.

- Onda si prirodno prehlađen - poče Mika da se smeje.

- Ma pusti me jedva sam most prešao. Duva kao uragan, a sa ove cokule se samo saplićem po kocke.

- ’Ajde i ti, ’ajde kritikuj malo.

- Šta da kritikujem?

- Pa kritikuj kao i ostali. Da je trg loše urađen, da nije lepo… Izvolite, gospodine?

Dok je Mika pričao o trgu do njegove kućice priđe stariji prosedi čovek. Nosio je jesenji mantil, činilo se previše lagan za taj decembarski dan. U ruci je imao kožnu tašnu i prebačen sklopljen kišobran. Drugom rukom je razgledao veš.

- Je l’ si za domaćinke ili za bokserice? - upita ga Mika.

- Samo razgledam - reče kratko čovek.

- Razgledaj, ali ne kradi.

- Molim vas…

- Ma šalim se, bre. Samo napred. Ima za tebe mnogo lepe bele. Ariljski pamuk, ali proberi si sam.

Okrenu se ka Peri i pokaza nešto očima, ali ovaj nije razumeo da li je hteo da ismeva kupca ili mu šalje neku drugu poruku.

- Nisam hteo da kritikujem trg, ali ne može da se prođe, a da se ne sapleteš - nastavi Pera.

- Ma jeste. Sve mustre. Do sada vam sve bilo super, a sada štrče kocke.

- Štrče, štrče - dodade gospodin sa tašnom. - Ja sam i letos par puta posrnuo.

- Pa dobro, ima neka da se ne gađa - nije imao kud Mika.

- Nije neka, loša je nivelacija - reče čovek.

- Loša nivelacija - spremno dočeka Pera.

- Šta ti Pero znaš o nivelaciji? - malo i ljutito upita Mika.

- Znam da je loša i da sapliće.

- Znam ja - reče čovek - predajem na Građevinskom. Promašeno od projekta.

- Promašeno od projekta - dodade Pera.

- Evo ga ovaj papagaj. Ti znaš šta je projekat. Drži tu metlu i ćuti, a ti… Profesor. Kupuj gaće ili begaj - iznervirao se Mika.

Kiša nije prestajala da pada. Njih trojica gurali su se pod tesnu nadstrešnicu drvene kućice koju je Mika dogradio najlonima i šipkama koje su držale nejaku konstrukciju. Prolaznika je bilo, ali retko ko se zadržavao na tezgama. Svi su žurili kući ili makar negde u suvo i toplo.

- Čekaj bre, Miko - reče Pera - kako prodaješ gaće, a svi oko tebe ukrase?

- Hehe - nasmeja se Mika - znam čoveka. Drži ove tri tezge, ali je povezan sa opštinom i onda može.

- Kako povezan?

- Odakle znam kako… Zna se kako… Stranački ili malo… - poče Mika da spaja i vrti palac i kažiprst aludirajući na novac.

- Korupcija? - upita čovek koji je još razgledao veš.

- Evo ga ovaj. Je l’ si ti došao po gaće ili da prisluškuješ?

- Izvinite, slučajno sam čuo, ali kako da ne reagujem na korupciju.

- Sve ti znaš. Da ne predaješ i na neki fakultet… - zamisli se Mika malo - …na neki fakultet za korupciju.

- Ne, naravno - nasmeja se čovek. - Nisam ekspert, ali ovo što ste rekli je čista korupcija. Možda neki interes ili zloupotreba položaja. Mada mi za to kažemo “snašao se” i “ućario” i kao sve u redu. Idemo dalje dok se i mi ne snađemo. A dokle tako? - više retorički upita profesor dok je prebirao po gaćama.

Mika samo pognu glavu i okrenu se ka Peri, ali sada grimase koje je pokazivao nisu bile one koje ukazuju na podsmeh, nego na ljutnju. Zgužvalo mu se lice kao slavska sarma. Samo su se videle napućene usne i veliki nos koji nikako nije mogao da iskrivi, jer je već bio kriv.

Ukrasi na vetru

Vetar je nosio šta god je hteo. Leteli su kišobrani kod onih koji su mislili da su veštiji od prirode, a kese su se lepile za parkirane automobile. Dok je lagano ispijao rakiju koju mu je Mika dao, Peri se za nogu zalepi neki papir.

Beše to poster. Sa jedne strane beo, a sa druge drečav. Pisalo je: “Doček Nove godine u centru Niša. Nastupaju Alen Ademović i Zorica Brunclik. Vatromet u ponoć.” Bile su i fotografije izvođača.

- A be, evo je Zorica, zalepi mi se za nogu - nasmeja se Pera.

- Baš si đavo - dobaci Mika. - Idemo 31. na doček?

- Gde? Ovde?

- Da.

- Ni u ludilu.

- Što?

- Ne volim ljubičastu - reče Pera.

- Ne zajebavaj. Biće super.

- Ma nema šanse.

- Što, bre? Što si zadrt? Pa Ademović je naš. Nišlija.

- Nije zbog njega, nego zbog JUL-ovku.

- Kakvu JUL-ovku? To bilo pre 100 godine. Pevaljka ko pevaljka - reče Mika.

- A je l’ znate da je ta pevaljka, kako kažete, bila na korak da tada postane ministarka kulture? - ubaci se kupac u razgovor.

- Aha, aha… Kaži mu profesore! - dobaci Pera.

- Ti li si još tu? Kupuješ ili pametuješ? - reče mu Mika.

- Samo kažem kako je bilo. Da nije bilo 5. oktobra i onih izbornih rezultata to bi se i desilo. Spasili smo se, ali izgleda na kratko.

- Kako bre na kratko? Nemoj me plašiš, profesore - reče Pera.

- Ovo je osveta loših đaka, moj prijatelju. I ovaj na “Ambasadoru” i ova na posteru. A i ovi nisu mnogo bolji - baci pogled na Gradsku kuću. - Naplaćuju sad sa kamatom, jer su vratili njihovih “5 minuta” koje smo im tada prekinuli. Prijatno vam bilo i izvinite ako sam bio dosadan.

Malo pogrbljen, slepljene i mokre kose i nakvašenih ramena, čovek krenu ka spomeniku kralju Milanu. Kretao se lagano dok su mu preduge pantalone dodirivale trotoar i dobijale mokre fleke.

- Čekaj, a da kupiš nešto? - dobaci Mika.

- Jesam. Dva para. Novac ti je kod bokserica.

Mika se baci na tezgu. Poče da podiže veš i pronađe 1.000 dinara.

- Profesore, stani. Ej, ovo je previše… Čekaj kusur.

Ovaj samo odmahnu rukom i nastavi svojim putem dok mu se voda slivala niz uši i nos. Mika portrlja crvenu po bradi i kosi, pa uze rakiju iz Perinih ruku.

- Lele, sve si posisao - podiže flašu i pogleda značajno.

- Ladno, brate. Morao sam.

- Srećna Nova godina, Pero - navrnu ono što je ostalo.

- Srećno i tebi, Miko - reče Pera i baci poster u kantu koju je vukao sa sobom.