ODLAZAK

Beli avion “Rajanera” zagrmeo je iznad centra Niša. Lenjo se spuštao iz pravca Banje, preko “Ambasadora” pravo na pistu niškog aerodroma. Retki su bili oni koji nisu podigli glavu i pogledali plavi trup velikog “Erbasa” ozbiljno fokusiranog na meko prizemljenje. Januar je bio vreo. Toliko vreo da su ljudi opušteno sedeli na klupama i lovili sunce. Zimsko sunce. Na jednoj od novopostavljenih, u samom centru grada, odmarali su Pera i Mika. Pera je bio na pauzi, a Mika je kupio 350 grama “alpske” salame, beli hleb, majonez i jogurt i doneo mu kako bi zajedno doručkovali. I oni su potpuno opušteno puštali poklonjenu toplotu da im sa leđa siđe do svake kosti i opusti nerve. Svetiljke na banderama i raspale petarde na obližnjem travnjaku podsećale su na nedavno prošle praznike, iako bi na to trebalo da seća sneg.

- Kako ga je otpevao Haris za doček? - reče Mika dok je lizao majonez sa dlana.

- Ostario je, a nije znao - reče Pera.

- Dobra pesma.

- Ma ne pesma, omatorio je. Ali dobro je izdržao.

- Peva, rastura - reče Mika. - Bio sam u prvom redu. Glas ima za dvojicu.

- Ma… Važno da su ga prošetali svi političari.

- Pa dobro, naš je gost. Mi smo ga zvali, podigli mu binu, pa može i da popije kafu sa gradonačelnicom.

- Sve te sredili, pa ćete i Harisa - reče Pera dok je motao u papir preostalu salamu. - Ovu ću da ponesem za užinu - rekao je Miki.

- Nosi salamu, ćuti i ne kenjaj. Sad bi sedeo u ‘ladovinu da nije bilo nas.

- Što u ‘ladovinu?

- Pa isekli smo jelke, pa sad možete svi da se sunčate kao gušteri.

- More, sunčamo se u januar, a u jul se pržimo ko girice na ovaj mermer - reče Pera.

- Nije mermer, behaton je.

- Molim?

- Behaton ploče - reče Mika ozbiljno.

- Nebitno.

Malo su poćutali. Prolaznici su užurbano išli za svojim poslom. Pera i Mika ih nisu primećivali, a nisu ni oni njih. Svako je ćutao svoje misli. Pera je gledao na sat, čekajući da mu prođe pauza. Mika je gledao u kazino i razmišljao se da li da svrati kad isprati druga, jer drugi posao nije imao. Odjednom su iz kazina istrčala dvojica muškaraca. Jedan je snimao telefonom i trčao unazad, a ovaj drugi ga je jurio i stalno podizao pantalone.

- A, bre, ovi mi poznati? - reče Mika.

- Koji?

- Ovi što se jure.

- Nisam ih video.

- Ovog krupnog znam - zamislio se Mika.

U tom trenutku pao je čovek koji je snimao i bežao. Pao je baš u centru, nedaleko od spomenika kralju Milanu.

- Evo ti ga tvoj behaton. Saplete se čovek - reče Pera.

- Nije behaton, nego ne gleda gde ide. Bulji u telefon.

- Saplete se na kocku što štrči. Odlično ste uradili to. Bravo! - reče mu Pera.

- Ma bucko ga udario - reče Mika.

- Nije, bre. Saplete se.

- Sve ti, bre, nešto smeta… Te Haris, te behaton… Je l’ si video avion malopre? Gde su bili avioni dok su bili “žuti”?

- I to ste prejebali - dodade Pera.

- Što?

- Pa poklonili ste aerodrom i sada nas Beograđani zajebavaju kako im se ćefne.

- Ej, otkad pričate da je poklonjen, a on i dalje tu. I avioni lete, kao što si video - gestikulirao je Mika rukama kao da likuje.

- To ti je poslednji let za Bergamo - reče Pera. - Idu si. Sad će za Bergamo da se leti iz BG-a.

- Neki dođu, neki odu… Tako ti je to - tešio ga je Mika.

- Čini mi se da više odu. Makar ovi jeftini, a dođu ovi skupi.

- Dobro, dobro, ali aerodrom je i dalje tu… Niko ga nije odneo pod mišku.

- Niko ga nije odneo, ali kako je krenulo, sam će si ode.

- Ko?

- Pa aerodrom.

- Ej, ti… - iznervirao se Mika. - Ništa ti ne valja!

- Istina boli. Znam - reče Pera.

Mika je već bio ustao. Stajao je iznad Pere i gledao ga besno. To januarsko popodne postajalo je vrelije. Mikina jakna već je bila poluskinuta i visila mu je sa ramena. On je samo posmatrao svog druga i stiskao usne. Ovaj ga je odozdo nišano sa osmehom. Rasterećen i opušten od neočekivanog sunca.

- Istina… Ti znaš šta je istina. Daj tu salamu! - dreknu Mika i uze svežanj iz Perinih ruku.

- Ali Miko, druže… Rekao si… Užina…

- Nema!

Stavio je salamu u džep i krenuo i on ka spomeniku u centru Niša. Nonšalantnim hodom ušao je u podzemni prolaz. Pera je krenuo za njim, pa se vratio do klupe gde su zajedno doručkovali. Uzeo je metlu i počeo da prikuplja pobacane pikavce i prosipane kokice. U tom trenutku sa aerodroma je poleteo isti onaj “Erbas”. Tromo se uspinjao iznad Tvrđave. Bio je to stvarno poslednji let za Bergamo. Pera pogleda ka nebu, skide kapu i podiže ruku.

- Adio - izgovori kratko i nastavi da metla uz zvižduk popularne melodije iz serije "Vruć vetar".