Povukla se zima tog februara kao kornjača kada oseti opasnost - brzo i odlučno. Skrila se u svoj oklop. Čekala je trenutak da se opet pojavi. Da oneoraspoloži pojedince i tradicionalno iznenadi putare. Otišla je hitro i ostavila toplotu i sunce kojima se niko nije nadao. Ono je obasjalo i Niš. Prelamala se svetlost tog februarskog prepodneva udarajući kao glavom o zid u veliko fasadno ogledalo Dušanovog bazara. Vraćala se refleksija na kružni tok, na “Imidž”, na “Mali vikend”. Baš tu je svoju pljeskavicu doručkovao Pera. Odložio je metlu na stolicu pored i rešio da se za doručak počasti jednom gurmanskom sa puno urnebesa i kojim krastavčićem.
Smanjivao je deo po deo mesa naguranog u lepinju gladnim ustima dok je tražio senku stuba nerazvučene nadstrešnice, da sačuva oči pod naletom zraka. Jeo je i razmišljao kako je srećan. Nije mislio o trenutnoj sreći. Tada, u datom trenutku. Već generalno. Više temperature i sunčan dan su ga svakako nagnale na to, ali on je zaključio da je srećan jer je mislio o političkoj emisiji koju je veče pre gledao na RTS-u. Predstavnici vlasti i opozicije govorili su o pokradenim izborima. Rasprava je bila žustra. Suštinski nastavljena iz Narodne skupštine gde je započela istog jutra. Opozicija je, mislio je Pera, s pravom tvrdila da su izbori pokradeni i to dokumentovala dokazima o “uvezenim” glasačima, a predstavnik vlasti je na to odgovarao uvredljivim nadimcima, pominjanjem porodice i ponavljanjem iste priče da opozicija ruši Srbiju govoreći o ukradenoj volji naroda. “Možda nemam pare, ali ne moram da budem toliko đubre”, mislio je u sebi. Onda ga je spopala i misao o onima koji se sa takvima “obaraju” već godinama. Zaključio da to što dok metla đubre po niškim ulicama može i da prošeta, popriča, da pojede i neku pljeskavicu i nije tako loša stvar u datim okolnostima.
- Nisu ni pare i fotelja sve u životu, važan si je obraz! - rekao je to glasno dok je jednom rukom gužvao papir i salvetu, a drugom se pljusnuo po obrazu.
- Nema me nema i čovek propriča sam sa sobom - čulo se sa pola ulice.
Peri je taj glas bio poznat. Nije ni morao da okreće glavu da vidi o kome se radi. Dobro je znao da tako grlat može da bude samo Mika. Tako je i bilo. On je svojim dugim i nespretnim koracima prelazio ulicu van pešačkog prelaza dok su mu vozači koji su polako izlazili iz kružnog toka, trubili.
- Čukam, mali. Je l’ vidiš da prelazim? - svađao se sa nekim vozačem Mika.
Njegov prijatelj se već prihvatio metle i bio spreman da krene svojim poslom, ali Mika je imao druge planove.
- Jebem ti sunce, to sve nervozno - reče Peri kada konačno napipa trotoar.
- Miko, pa i treba da svira, prelaziš van pešačkog kao da si pošao u šetnju - odgovori mu Pera.
- Pa?
- Pa on mora da te pazi…
- Pa što vozi, ako ne ume da pazi.
- Pazi te na pešačkom, ne mora i van njega.
- On, bre, mora uvek da gleda, a ja prelazim gde ja hoću. Meni ovde odgovara jer sam i ja pošao na pljeskavicu. Neću da zaostajem za vama gilipterima koji ručate pljeskavice u radno vreme dok vas mi plaćamo.
- Jedi govna, imam pravo na pauzu.
- Ajde, ajde… što se ljutiš…
- Što se ti ljutiš na klinca u kolima?
- Ma… Pero, bre… Samo bi da se svađaš od jutros. Šta ti je? Gledaj kako je lep dan? - pokušavao je da ga oraspoloži Mika pruživši mu ruku da se pozdrave.
Ovaj je zastao za trenutak, pa se zamislio. U momentu zaliči sebi na onog političara iz sinoćne emisije, pa se postide. Pogrešan je to put, pomislio je. Ali zašto je krenuo tamo? Šta ga je iznerviralo? Razjasni mu se u sekundi - bahatost. To je ono što je u njemu probudilo nevaspitanka poput onih iz emisije. Trenutak kada je Mika prelazio van pešačkog kao da je osvojio Niš i to svađajući se sa vozačima koji mu trube i upozoravaju. I ono njegovo “pa”. Toliko ga je puta čuo posledljih godina da nije ni čudo što nam izbornu volju kroje komšije iz susednih država.
- Dobar sam. Srećan. Izvini - odgovori on kad primeti Miku kako mu maše rukom pred očima.
- A dobro je, tu smo - nasmeja se Mika. - Mislio sam ode mi Pera.
- Nisam ja ti, pa da odem - reče mu ovaj.
- Kako? Šta pričaš? - iznenadi se Mika.
- Kad si postao ponovo Nišlija?
- A? Pa ja sam rođeni Nišlija. Šta lupaš?
- Da, da osim decembra kad su izbori bili.
- Pa sad…
- Tad si bio Beograđanin.
- Ej, Pero…
- Šta? Je l’ si bio gore da glasaš? - upita ga Pera direktno.
Mika ga pogleda malo ispod oka, pa beli kačket sa logoom stranke koji je nosio malo podiže i počeša se po kosi. Jasno mu je bilo da se Peri baš priča o njegovom kratkotrajnom angažmanu u Beogradu, tako je on to sebi objašnjavao i ako nije baš voleo da puno o tome govori. Ipak, sada nije imao kud. Oblaci su malo poremetili konstantnost zraka koja ih je obasjavala, pa se u pristigloj hladovini Mika malo približi Peri i stavi mu ruku na rame.
- Devet ‘iljadarke - prošaputa.
- Šta? - reče ovaj.
- Devet crvene, bato moj.
- Za toliko si se prodao? - upita ga Pera kao iz topa.
- E.. Sad… To mi je bio radni angažman.
- Miko, bre, išao si da glasaš kao da si iz Beograd. A znamo da nisi.
- Pa, nisam… ali i jesam… Mislim sve je to ista država.
- Država za državu, ali šta tebe briga ko će da bude gradonačelnik gore. Ili koliko će puta da im prazne kontejnere.
- I nije me briga. Ko kaže da me je briga?
- Pa što si onda išao? Št si glasao kad nisi njihov?
- Čiji?
- Pa nisi Beograđanin.
- Prosto je, Pero - zagrli ga opet - uzeo sam lovu, podržao sam stranku i predsednika.
- Ali to je nameštanje izbora! - reče mu Pera direktno.
- Pa?
Opet to “pa”. Pera odjednom oseti kako mu pumpa srce, a vrat mu i u toj privremenoj hladovini postaje vreo. Raskopčao je malo svoju narandžastu radnu bluzu. Otpio vodu iz flašice koju nosi uvek vezanu za kaiš. Malo se primirio i sa blagim osmehom pogledao Miku.
- Dobro je pa sad nećeš da glasaš u Nišu kad budu izbori - reče to Pera sa nekim olakšanjem.
- Što neću? - zapita se Mika.
- Pa valjda si glasao u Beogradu?
- Hitro Mika raskopča perjanu jaknu u kojoj je bio i poče da prebira po džepovima sada već i on vidno besan.
- Šta je sa čovekom od jutros, gospode Bože? - mumlao je dok je pretraživao džepove kao na carini. - Ustao si na levu nogu, Pero živ mi ti! Evo! Na! Čitaj - nagurao je Peri u ruke ličnu kartu.
- Ovaj baci pogleda na nju, pa se još više ozari.
- Opa, pa gde si bre Čukarica! Ko je bolji Radnički ili Čukarički? - smejao se Pera.
- Kakav, bre, Čukarički načukam ti ga? - istrgnuo je Mika nazad ličnu kartu i počeo da čita. - Aha, pa dobro… to mi je ova druga… Nevažeća.
- Iz drugog džepa je izvadio je još jedan lični dokument.
- Evo ti ova, ta mi je niška.
- Pera je pogledao i video da je upisana stvarno njegova adresa u Nišu koju dobro zna.
- Dobro, a šta će ti ova druga lična karta?
- Nju čuvam za uspomenu - reče Mika.
- Što? Da se sećaš kad si bio Beograđanin na jedan dan?
- Ne… Nisam ja bio Beograđanin… Pu, pu… - poče Mika da pljuje i da poskakuje.
- Šta si bio? Glasao si tamo.
- Jesam, ali… - koprcao se Mika.
- Pa šta si bio? Prevarant? - prostreli ga Pera pogledom.
- Marš! - odgovori mu drug.
- Kaži, šta si bio?
- Bio sam…bio sam novosugrađanin. Ali više nisam.
Izgovorio je to i spustio glavu. Lagano je pakovao svoje lične karte u unutrašnji džep jakne. Pera se odjednom osetio lako. Kao sasušeni list koji se prokotrljao kraj njihovih nogu u tom trenutku. Otpio je još jedan gutljaj vode. Sunce ih je obasjavalo lagano i postepeno. Baš onako kako su ga oblaci ponovo puštali među narod. Sve dok dve senke nisu postale džinovi na trotoaru.
- Je l’ znaš da u junu glasamo i u Nišu? - upita Pera smrknutog Miku.
- Znam - reče ovaj i po malo tužno.
- Nadam se bez novosugrađana.
- Eh… - odmahnu rukom Mika i ode po pljeskavicu.
Niški asfalt odolevao je sunčevom zracima dok je Pera lagano meo list po list, papir po papir, pikavac po pikavac. Niški asfalt je odolevao.
Comments