Avion “antonov an-12” koji se nakon poletanja iz Niša srušio u Kavali, prvi let imao je davne 1971. godine.
Ovaj 51-godišnjak posustao je negde iznad Balkana dok su ga ukrajinski piloti usmeravali ka Jordanu sa tovarom municije i oružja teškog 11,5 tona, prema zvaničnim podacima Ministarstva odbrane. Avion penzos imao je prethodnih dana, pre svog poslednjeg leta, veoma zgusnut raspored. Prema podacima sa sajta Flight radar, iz Niša je poleteo po deveti put u svega četiri dana.
Nažalost, nije stigao na krajnje odredište. Jedan od četiri motora se pokvario, zapalio i sve se završilo znamo kako, nedaleko od Kavale u Grčkoj.
Grčki novinar Nikos Pelpas tvrdi da su po prijavljivanju kvara piloti poslali signal za pomoć i da im je odobreno prinudno sletanje u Solun, ali da su oni tražili da se vrate u Niš! Šta se dešavalo u kabini vremešnog “antonova” od prvog SOS signala do paljenja motora, pokazaće istraga, ali piloti su se na kraju uputili ka Kavali sa tovatrom za koji Grci tvrde da nisu znali da je potencijalno zapaljiv i eksplozivan.
Mnogo je čudnih, sumnjivih i nerezonskih stvari u situaciji koja, u svetu vazduhoplovstva, ima svoje jasne procedure i pravila. Ono što svakog od nas, a posebno nas Nišlije, treba da zabirne je pitanje šta to leti iznad naših glava?
Naravno da nema javno dostupne zvanične statistike, ali niški aerodrom je među glavnim, ako ne i glavna poletno-sletna tačka za avione koji prevoze oružje i municiju.
Kako smo čuli od predsednika Srbije lično, to su uglavnom veliki avioni, sa 4 motora i uglavnom ruskih, ukrajinskih i beloruskih kompanija. Koliko se oni troše, kako se održavaju, u kakvom su stanju, a posebno koje su godine prvi put poleteli, glavno je pitanje za svakog ko treba da brine o bezbednosti svih nas. Posebno nas iznad čijeg grada oni sleću i poleću. Da, baš iznad grada, jer je jedna poletno-sletna linija baš tu ucrtana.
Strašna je i pomisao da su piloti onog 51-godišnjaka krenuli tom linijom da se vraćaju u Niš puni municije i eksploziva, sa motorom koji trokira i koji se kasnije i zapalio. Katastrofa u najavi.
Koliko smo bezbedni dok neki drugi trgujući oružjem vremešnim letelicama iznad naših glava zarađuju pare? To je pitanje koje bi nadležnima možda prvo trebalo da postavi gradska, niška vlast koja brine o svojim građanima.
Ali niška vlast nema uticaja na dešavanja na niškom aerodromu, jer su ga, sećamo se, pre par godina poklonili državi. Sada i oni, kao i mi ostali, mogu sa balkona Gradske kuće da gledaju natovarene avione koji punim gasom osvajaju visine, da im mašu i da im šalju poruke “izdrži, legendo”.
Možda nemaju vremena ni za mahanje, jer sprovode “opsežne akcije” praćenja klinaca koji švrljaju fasadu i opsežne javne nabavke olovaka, gumica i papira vredne više desetina miliona dinara naših para.
Tada kada su uzimali aerodrom, neki ministri su govorili da niko neće “da odnese aerodrom ispod miške iz Niša”. I nije. Aerodrom je ostao na teritoriji grada, a kako vidimo, dodali su mu neke nove “delatnosti” kojima mogu da se bave samo oni koji su luku i preuzeli. Bez znanja građana, a bogami i lokalnih vlasti.
Od čelnih ljudi Grada još ni reč nismo čuli o ovom događaju o kojem pišu brojni svetski mediji, baš pominjući Niš. Tako da ovi naši ili ništa ne znaju ili se prave da ne znaju. A ovo ne bi trebalo da bude stranačka ni politička stvar, tiče se bezbednosti svih nas.
Nama ostaje da se nadamo da je ovo bio poslednji leteći traktor koji je, srećom u nesreći, pao na nenaseljeno mesto i daleko od Niša. Nažalost, nije bio prvi, već drugi avion tog tipa, kako piše Tango six, koji se u poslednjih 14 dana srušio posle poletanja iz Srbije.
Oni koji o tome treba da brinu neka stave prst na čelo, a mi ćemo da se uzdamo u sreću.
Šta nam drugo osim nade i sreće ostaje?
Tekst je štampan u listu "Danas".
Comments