FONTANA

Mrak je polako, ali sigurno osvajao metar po metar niškog asfalta. Baš kao što je i Mika svojim velikim koracima savladavao Obrenovićevu ulicu u centru grada žureći kući. Jun je uveliko vladao kalendarom, ali ne i vremenom. Danima su lile kiše. Miku je to nerviralo. Nije mogao da uskoči u papuče. Voleo je da ih nosi sa prvim majskim suncem, pa sve do kasnog oktobra. Stalno se žalio svima kako svaka druga obuća žulja. Ali šta će, jun mu nije bio drug. Ipak, patike kojima je prolazio kroz pešačku zonu nije obuo. Nagazio je rapavim, belim petama zadnji deo obuće i tako koračao držeći u ruci kesu iz koje je virila drška od valjka za krečenje. Sav je bio beo, jer je upravo završio uređivanje jednog stana na Paliluli, pa je umoran, ali i srećan zbog zarađenog novca hteo da što pre stigne kući. Da naseče slaninu i svež paradajz, otvori pivo i pozove svog druga Peru. Hteo je da mu ispriča kako je gazda kod kojeg je radio neki skorojević pa mu je spavaću sobu bojio u zlatno.

Taman je brojčanik na pešačkom prelazu kod robne kuće pokazao nulu i postao zelen kada je desno kod „Ambasadora“ Mika ugledao Peru.

- Šta će ovaj ovde u ovo doba? – promumlao je više za sebe.

- Meni nešto kažete? – upitala ga je žena koja je bila ispred njega u masi ljudi koja je prelazila ulicu.

- Ne – reče Mika kratko i nezainteresovano.

- Pričate sami sobom? – bila je uporna gospođa.

- Babo be, ti li misliš da sam ja neka lujka?

- Ja nisam baba, sram te bilo.

- Ni ja nisam lujka – reče Mika i ostavi zbunjenu ženu ispred „Maksija“.

Dugim i trapavim koracima, sa patikama koje su strugale behaton ploče niškog Trga kralja Milana, stiže do Pere koji je zamišljen sedeo na ivici velike fontane koja nije radila. U ruci je držao mobilni telefon.

- Zdravo, Pero – reče i blago ga potapša po ramenu.

- Zdravo, Miko – odgovori Pera ne pogledavši ga.

- Noćna smena, a? – upita Mika dok je gurao ruke u kesu koju je doneo.

- Ko? Ja? Ma jok, bre. Slobodan sam. Šetam malo.

- Kako šetaš kad sediš?

- Pa, sedim. Sedim i mislim kakvi su bre ovi tvoji.

- Koji moji? Ej, ako ćeš odmah na politiku ću si idem.

- Je l' vidiš ti ovo? – pokaza rukom ka fontani.

- Vidim. Fontana.

- Vidiš da ne radi?

- Vidim.

- I to ti je u redu?

Mikina desna ruka ostade zaglavljena u kesi dok je levom nameštao beli kačket na kojem je pisalo „Za našu decu“. Njega je baš voleo da nosi kad kreči jer je beo i uklapao mu se uz „Beorol“ radno odelo.

- A bre… U redu mi je. Šta znam…

- Jun mesec, ljudi šetaju, turisti, a fontana ne radi. Ajde što ne radi, nego što je štrokava.

- Sve će da se završi i da se popravi. A ti ili ovi tvoji će je očistite. Ne sekiraj se – utešno je govorio Mika.

U tom trenutku konačno izvadi ruku iz kese i u njoj beše jabuka. Iz džepa je izvukao mali nož, perorez. Prišao je ivici fontane gde je veliki otvor, u koji inače otiče voda, i počeo da ljušti jabuku. Fontana nije radila, samo su na sredini svetlele tri sijalice drečavim bojama, dok je jedna čudno treperila.

- Ti se Pero mnogo sekiraš. Fontana večeras ne radi, a videćemo sutra. Uostalom, eno ti nova fontana. Idi tamo pa gledaj u nju. Em radi, em svetli. Lepota – pričao je to Mika dok je kora od jabuke laganim pokretima ruke odlazila u otvor fontane.

- Ćuti kada i to napraviste. Jedina stvar za deset godine. Neka vajda i od vas – reče Pera gledajući u telefon.

- Šta buljiš u taj telefon?

- Brojim nešto.

- Šta brojiš? – upita ga Mika.

- Brojim koliko puta trepne sijalica, mislim se možda Morzeovom azbukom traži pomoć – reče Pera.

- Kakvu pomoć?

- Da je spasimo jer je zapostavljena – poče Pera da se smeje.

- Ej, sve si prolupao. Kažem ti to će da se reši.

- Vidim. Posebno tako što u fontanu ljuštiš jabuku. Bolje da si bacio neki dinar, možda ti se ispuni neka želja.

- Lele, lele pa gde si Ivo Andriću. Mani se fontane, ajde da te vodim u „Tri fenjera“ na pivce. Uzeo sam pare.

- Tako te volim – reče mu Pera. – Nego, da ti se ne smuči pivo posle jabuku.

- Polazi! – gurnu ga Mika malo rukom, a Pera poskoči.

Krenuše ćutke Trgom ka Tvrđavi. Mika je prebacio kesu na rame i vukao poluobujene patike dok se Pera okretao povremeno i skenirao svaki deo prostranog platoa kojim su se kretali.

- Čekaj malo – reče Mika kad su već stigli do spomenika kralju Milanu.

- Šta je bilo? Gde ćeš? – upita ga Pera.

- Drži mi ovu kesu.

U nekoliko koraka Mika se opet nađe kod fontane. Okrenu se ka njoj leđima i skide kačket. Iz džepa izvadi kovanicu, prekrsti se tri puta, pogleda ka nebu i baci je preko ramena u fontanu.

- Šta uradi to? – upitao ga je Pera vraćajući mu kesu.

- Baci dinarče za sreću, nikad se ne zna.

- Miko, pa to se važi samo ako fontana radi.

- Će proradi – reče Mika i ponovo se prekrsti.

Trgom kralja Milana se u tom trenutku prošunja talas hladnog vazduha. Nisko i skoro neprimetno. Veče je bilo mirno. Jedino su ga remetili buka autobusa i muzika iz obližnje ćevabdžinice. Mika i Pera požuriše preko mosta ka kafani. Fontana je i dalje ćutala u mraku, sa korom od jabuke i ostalim smećem zaglavljenim u odvod dok je jedna svetiljka i dalje panično treperila.