Vlasotince, varoš na jugu Srbije gde je Siniša Pavić nalazio inspiraciju za neke od svojih najpoznatijih serijskih likova, pored prelepe Vlasine, pre nekoliko meseci nedeljama je bilo bez struje i vode. Električna energija se vratila, ali problem sa vodom i dalje traje.
Nije poznato da li su i tamo drvene bandere koje do udaljenih sela dovode struju, ali svakako jesu u okolini Svrljiga. Nekoliko sela i ove opštine ostalo je bez električne energije posle prvog snega i ledene kiše ove zime. Pod težinom su pucale žice i popadali krti stubovi, pa su radnici EPS-a morali da se probijaju kroz sneg i šumu.
Reke su se posle jednodnevnih kiša i topljenja snega izlile u svakom okrugu na jugu Srbije. Zato je i Vlasotince ostalo bez vode za piće. Plavile su dvorišta, kuće, plastenike, oranice. U Voljčincu kraj Žitorađe meštani su novinarima pokazivali kanal koji umesto da odvodi, vraća vodu u njive i selo.
Ali nije sve u nemanju, nešto je i u imanju. Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) bavio se higijenom i toaletima u srpskim školama i istraživanje je pokazalo da neke još imaju čučavce. U selu Mrveš, 30 km od Leskovca i dalje je u upotrebi poljski toalet.
Kako je jedan ekonomski tigar sebi sve ovo dozvolio?
Stalno sa ružičastih TV stanica slušamo priče o privrednim uspesima, najmanjem padu BDP-a u Evropi, rastu plata i penzija i Srbiji kao lideru na Balkanu, pa i šire.
I onda padne jedna kiša, uradi se jedno ozbiljno istraživanje i tigra prikaže u pravom svetlu.
Vlasotinčani danima ne mogu da piju vodu i da se okupaju. Sede u mraku. Deca dižu 2 prsta, oblače jaknu i izlaze iz škole u poljski WC. Po zimi i minusu. Sneg obara drvene bandere, a reke bez ikakve prepreke ulaze u kuće.
Sve to u 21. veku kada je više nego normalno da svi građani, ma gde živeli, imaju vodu, struju i toalet. I da im to ne zavisi baš uvek od prirode.
Nažalost, osnovno nemaju, ali u svakom predizbornom ciklusu imaju obećanja o boljem životu. Posebno na jugu Srbije kada se akivisti razlete po opštinama i selima sa novim majicama, kalendarima i paketima pomoći. Tada su najbitniji, jer slušaju lepe priče o uspesima, pokazivanju zuba, uvažavanju u svetu, rastu i padu javnog duga i brutalnim odgovorima nekim nevidljivim i izmišljenim neprijateljima. Nakon toga odu glasaju, pa se vrate kući. Neki u mrak, neki bez vode i toaleta.
Vladajući SNS ubedljivo pobeđuje u svim okruzima na jugu, a niko od glasača da se zapita zašto, bre, ja ovako živim kad je sve tako lepo? Zašto me plaši svako nevreme u modernoj i zemlji blagostanja? Ko je za to odgovoran?
A to je u suštini sve što treba da urade - da se zapitaju. Kada dobiju odgovore na ova pitanja onda možda neće morati da se plaše kiše, snega ili velike vrućine. Možda će se onda neko setiti šta je odgovornost i početi da radi svoj posao. Da ne gasi uvek požare nego da ih sprečava. Da brine o ljudima od kojih mu je trenutno najbitniji glas, ali ne i gde i kako žive dok ne postanu naslovna strana i udarna vest medija.
Dok se ne zapitaju, na one koji su te sreće da imaju struju, i dalje će iz crne kutije da riče ekonomski tigar koji u realnosti, kako vidimo, to radi iz poljskog WC-a i sa baterijskom lampom.
留言