DIREKTORI

Zima je konačno zaličila na zimu. Počela je da se oseća prozirna hladnoća pri svakom izlasku iz tople sobe. Jasno je da je to tek zagrevanje, iako je već počeo i decembar.

Severni vetar, ne toliko jak, pretio je da Peri oduva narandžasti kačket sa glave. Seo je na jednu od klupa u skoro renoviranom parku, u centru Niša, baš tu gde decenijama preko raskrsnice očijukaju zgrade Suda i Narodnog pozorišta. Naslonio je metlu i đubravnik na obližnje drvo i rešio da pripali duvan, pre nego što nastavi borbu sa upornim jesenjim lišćem.

Vetar je probijao narandžastu jaknu, činilo mu se, najviše kroz levi džep na kojem je pisalo JKP “Mediana”. Taman je uspeo da podizanjem kragne zaustavi promaju koja je duvala, osećao je kao kroz njega, kada je sa naletima vetra naleteo i Mika.

- Ola, amigo - rekao je Mika kaubojski dodirujući svoj slameni šešir koji je nosio i u decembru.

- Ola, Miko - bezvoljno je odgovorio Pera.

Za razliku od njega, Mika je bio crven u licu. Nije ni na trenutak odavao utisak da je i on zagazio u decembar. Više je bio junski tip, sve sa slamenim šeširom i laganim duksom preko razvučene majice iz koje se nazirao ljubavni tepih.

- Šta si se stiso tu ko dve pare u kesu? - rekao je Mika i seo pored Pere.

- ‘Ladno mi - odgovori ovaj i povuče dim.

- ‘Ajde, bre, šta će radiš kad zaveje? Gledaj mene, kao dečkić. Kako kaže ona pesmica “a šta može zima meni…” - smejao se Mika. - A je l’ znaš zašto je to tako?

- Nemam pojma, kaži mi.

- Zbog belog luka. Ja ti, Pero brate od polovine oktobra krenem sa terapijom.

- Kakvom terapijom?

- Anti-grip terapijom. Beli luk i rakija.

- Aha… Pa oseća se da si pod terapijom - reče Pera.

- Bolje da se oseća nego da kašljem. A gledaj tebe kako si se skupio. I onda ti loša cirkulacija, a kad ti loša cirkulacija ne možeš ni da radiš. Ajde, ustaj!

Pikavac je završio na novoj behaton ploči i Pera polako ustade i krenu da se proteže i prozeva.

- Nego, Miko da te pitam nešto.

- Pitaj, samo ako nije za pare.

- Nije, nije… - nasmeja se Pera. - Ti si tamo… u stranci. Znaš li nešto… Hoće li da menjaju ovog našeg direktora?

- Ne bi trebalo… A možda i hoće - odgovori Mika.

- Pa hoće ili neće?

- Ma, šta te briga. Ti si poso imaš - pokušao je Mika da uteši druga.

- Ne znam baš… Produžavaju mi na po tri meseca ugovor, a direktori se menjaju kao na traci. - Evo, ovog je ona postavila, a sada ga možda promeni.

- Koja ona?

- Pa gradonačelnica.

- Ćuti, ne pominji nj... - uzjoguni se Mika, ali kao da se ujede za jezik. - Ne, nije ona… Ona ne postavlja. Skupština je.

- Pa dobro, ali posle njenog dolaska je i on došao. I taman sam mislio će se smiri situacija, da pitam za ugovor za stalno i sad ga ona kritikuje. To nema nikakvog smisla. Što ga je postavljala ako ne zna da radi posao?

- Ne znam… Nisam baš siguran.

- Šta nisi siguran? Isto ti je to kao za EPS. Postavljaju partijski kadar. Prebacuju ih iz pečenjare u EPS, pa kad unište preduzeće onda Norvežanima plaćamo masne pare da nas vade iz govna. I nikom ništa. Kao šatro nisu znali - kao pokvarena kaseta je deklamovao Pera.

Njemu više nije bilo hladno. Naprotiv, spustio je kragnu u naletu bujice misli i briga koje su ga morile. Probudio ga je izlet u aktivizam, u promišljanje. Mika je, pak, slegao ramenima. Gurao je ruku ispod slamenog šešira i češao se po masnoj kosi. Na licu mu se čitala začuđenost, ali i neka vrsta negiranja onoga što je čuo da Pera izgovara.

- A, bre… Još niko nije smenjen. Sve će si bude, ne sekiraj se.

- A šta ako bude smenjen. Dođe novi i ne produži mi ugovor. Šta da kažem deci? Koliko nas takvih ima po preduzećima? Njih baš briga, samo menjaju fotelje, a mi živimo samo od te plate - sve razdraženiji i uverljiviji u svojim argumentima je bio Pera.

- Ej… - poče Mika da se snebiva i skoro pa okreće oko svoje ose - nije to za nas - reče na kraju.

- Šta nije za nas?!

- Pa to, da bistrimo politiku… Znaju si oni šta rade. Naše se zna. Evo ti metla, pa nastavi gde si stao - reče Mika malo nesnađeno i pruži metlu ka Peri.

- Ma, jebala te metla, da te jebe - odgovori mu Pera i krenu ka Ulici Lole Ribara.

Mika ostade zabezeknut i razjapljene vilice. Gledao je ka Peri koji je sporim, neenergičnim hodom i sa rukama u džepovima prolazio prvo pored kuće u kojoj je krajem devedesetih bio “Otpor”, a onda i pored one na kojoj je tabla sa informacijom da su 1942. niški komunisti baš odatle krenuli u borbu za slobodu.

Pera se nije okretao. Vetar je počeo jače da duva. Hladnoća i jeza odjednom probiše i Mikin anti-grip štit. Protresao je celo telo i bacio metlu kao da je ukleta. Na obližnjim semaforima otkucavale su sekunde. Ljudi su strpljivo čekali.