Bauk Evrope i nacionalna čitanka

Čitao sam delove intervjua Bore Đorđevića u NIN-u iz 2003. i 2011. godine i tekst koji sledi nije o Bori kao umetniku i muzičaru, zapravo uopšte i nije o njemu. Više je o nama, o našim zabludama i ceni koju za to plaćamo.

Nije tačno navedeno u tekstu kada je koje rečenice izgovarao Bora, da li 2003. ili 2011. ali svakako i jedan i drugi intervju, čije su delove preneli u magazinu, stari su više od deceniju, a ovaj prvi i više od dve.

To su pre svega pristalice globalizma. Gubljenje identiteta, gubljenje nacionalnog je jedna grozna stvar. Mislim da smo mi jedan specifičan narod na svaki način i da tu specifičnost treba da zadržimo. Da bismo ušli u Evropu, treba da budemo članovi sekti, treba da budemo pederi koji hoće da nam zabrane da nam smrde noge, oni hoće da imamo zdrave zube, oni hoće da nam zabrane da se ubijamo tupim predmetima, sekirama, cepanicama kao što smo navikli, nego moramo da se ubijamo civilizovano, pištoljima - rekao je Bora pre više od deceniju ili dve, a prenosi NIN.

Ova izjava evidentno obiluje ironijom i ne treba svaku reč uzimati zdravo za gotovo, ali evidentan je stav koji Bora nikada nije ni krio. A baš taj stav možemo i danas sve češće da prepoznamo u prosečnoj srpskoj kafani, na pijaci, slavi, a bogami i u Narodnoj Skupštini.

Na Istoku stara priča, na Zapadu ništa novo: foto: Wallpaper Flare

Skoro identično se prenose tvrdnje, sumnje ili strahovi o Evropi i gubljenju identiteta, sektama i pederima. U Borinoj izjavi fali samo ona čuvena - da će nam zabraniti da pečemo rakiju ako uđemo u EU. Ta je već evergrin.

Strašna je pomisao da ova i ovakva razmišljanja o Evropi izgovorena pre 21 ili 13 godina još uvek žive. Ne samo da žive, nego i dobijaju na snazi u aktuelnom trenutku.

Kada se odmaknemo i danas analiziramo ono što je tada izgovoreno, možemo da kažemo da nije sve ni netačno. Globalizam je na svom vrhuncu, gej lobi je sve jači, a nama noge sve ređe smrde jer nosimo kvalitetniju obuću i redovno se kupamo. Dobro, ovo poslednje je delimično zahvaljujući globalizaciji, pa eto i prve nelogičnosti. Baš kao što je druga nelogičnost da zapravo ima mnogo Srba bez zuba poslednjih godina, a i to je zahvaljujući globalizaciji i privatnoj stomatologiji, pa mnogi ne mogu da plate zubara.

Suština je u tome da zablude, poluistine, kafanske teorije i naklapanja o Evropi kao bauk decenijama kruže iznad naših glava. Strah od tog dela sveta koji se često piše kao “Zapad” decenijama plaši običnog čoveka. Gura ga u njegova četiri zida što najviše vole političari domaće radinosti, jer uplašen čovek je i poslušan čovek. Tako umesto građanina, imaju podanika, a to je teren koji oni najviše vole.

Kad god da je Bora ovo izgovorio, a ovakve teorije su verovatno i malo starije, nisu se u praksi i ostvarile. Evropa je i dalje to što je i bila i pre 20 godina - kolevka civilizacije nastala na trgovini, kolonijalizmu i ratovima. Danas više zavisnija od Amerike i sa manje ili više problema sa identitetom, što opet dolazi kao posledica kolonijalizma. I, hteli mi to da priznamo ili ne, sa Srbijom u njoj. Makar geografski. Strašne priče koje kruže su ostale naklapanja i poluistine.

A mi smo u međuvremenu od evropskog poleta posle oktobarske revolucije 2000. godine došli do nacionalne čitanke. I to ne bilo kakve čitanke, već one koju je predložio Aleksandar Vulin, redovni posetilac Moskve i nesumnjivi simpatizer “Istoka”.

Logično je pitanje zašto smo došli do potrebe za jednim takvim udžbenikom kada smo vešto odbijali Evropu već više od 20 godina? Zar samim tim odbijanjem da krenemo na tu mračnu stranu nismo sačuvali svoj identitet? Još veće je pitanje zašto se za takvu čitanku zalaže neko ko otvoreno podržava jednu stranu u beskrajnoj globalnoj utakmici.

Prednost Bore Đorđevića bila je u tome što je on svoja razmišljanja o Evropi razdvajao od onoga što je vredno i kvalitetno, a stiže sa Zapada, pa je pohvalno govorio i o “Stonsima” i o Manu Čau. Na kraju, poslednje godine života je baš tamo i proveo, u Sloveniji. Tamo se i lečio, u njihovom zdravstvenom sistemu.

Problem je što nemaju svi sposobnost da na taj način promišljaju stvari, pa ostaju zarobljeni u ksenofobiji kojoj hrana postaje i Vulinova nacionalna čitanka, koliko god ona možda i bila dobra i značajna za mlade naraštaje. To ćemo tek da vidimo.

U toj kakofoniji lažnih vesti, istina, poluistina i strahova, najviše ispašta običan čovek, pa nije ni čudo što dozvoli sebi da poveruje da su neki svetski lideri gušteri, a drugi anđeli. Zato je umesto nacionalne, ovom narodu potrebnija čitanka medijske pismenosti. I to pod hitno.