JAT

Odmah po izlasku iz pivnice u centru Gepingema, Nišlija Vlasta Petrović skoči na Zlatka Horvata iz Rijeke i dohvati ga za kragnu.

- Kako sam te uvredio? Ajde, pričaj. Kako?!

- Pusti me, čovječe. Idem svojim putem – odgovori Horvat.

- Ma neću, bre. Kaži mi – kako sam te uvredio?! Šta sam loše rekao? Izmislili ste jezike. To je jedina istina.

- Evo ga opet – zavrte očima Zlaja.

- Ne vrti mi oči, nego pričaj ako imaš šta!

- Alo, alo! Ne pljuj po meni, stoko srpska! - prodra se Horvat i zalepi šamar Vlasti.

Ovom se u trenutku smrači pred očima i udari pesnicom Zlatka koji posrnu. Brzo se pridiže, pa skoči na Vlastu i obori ga na trotoar. U tom rvačkom grču počeše da se kotrljaju dok su ih Nemci i ostali prolaznici gledali i zaobilazili. Neki su zastajkivali iz radoznalosti. Istrča iz pivnice i Mirsad Seferović, rodom sa Ilidže. Kleknu pored njih u pokušaju da ih razdvoji, ali bio je suviše pijan da rasturi zagrljaj neprijateljstva. Okupljene počasti ”zidarskim dekolteom” i iz nemoći poče da ih udara pesnicama. Malo jednog, malo drugog. Kad to osetiše Hrvat i Srbin, pustiše se, pa počeše da udaraju Bosanca. Onda se sva trojica prosipaše po šetalištu, razvlačeći se i mlatarajući rukama. Pijani i bez snage su se valjali, štipali, grizli, psovali i šamarali dok se svet čudio.

Njih trojica se do tog dana nisu poznavali. A i kako bi kad je svako iz druge države. Životni rulet je mnogo ozbiljnija stvar od kockarskog točka. Loptica koja nam bira sudbinski broj mnogo živahnija od one bele iz kazina. Tako se i njima trojici, u tom životnom točku, pao jedan isti - 73033. Poštanski broj Gepingema, grada u južnom delu Nemačke. Petrović je tog svog prvog radnog jutra u ovom gradiću, kao što je činio i u Srbiji, kasnio na posao. Ovog puta u fabriku „Merkelin“. A kako i ne bi kada se od dolaska u Nemačku, a to je bilo pre dva dana, nije treznio. Sa opijanjem je nastavio iste večeri, ali sa novim kolegama iz fabrike – Hrvatom Zlatkom i Bosancem Mirsadom. Tuči i valjanju po centru Gepingema prethodila je rasprava o jeziku i Vlastina tvrdnja da svi oni pričaju srpski.

- Ajme, pogledaj mi tanjur – rekao je u jednom trenutku Horvat dok su sedeli i čavrljali u pivnici.

- Šta da ti pogledam? - upita polupijani Vlasta kroz oblak dima.

- Napunio si mi tanjur pepelom od tvojih cigara.

- Šta..? Aha, u tanjir ti ide od cigare. Pa, dobro bre, Zlajo. Jeli smo već. Nebitno je. Evo, neću više.

- Morat ću tražiti zamenski. Baš si pimpek.

- Ma puši pimpek – smejao se Vlasta.

- Jarani, ajde malo lakše... – ubaci se Mirsad koji se već naslanjao na lakat i borio sa ravnotežom.

- I što ti lepo ne kažeš tanjir, nego menjaš slova? - zapita Vlasta.

- Oprosti?

- Što menjaš slova? Što ne kažeš tanjir?

- Jer se zove tanjur.

- Od kad?

- Oduvek.

- Oduvek?

- Dapače.

- Jeste, baš si uvek pričao tanjur. A kako se kaže viljuška?

- Vilica – reče Zlaja.

- Ma daj. Ovo je vilica – uhvati se Vlasta za bradu i poče da je trese. - Sve ste usrali u želji da imate svoj jezik. Mnogo vam teško da pričate srpski.

- Ali ja pričam hrvatski.

- Da, da. Tako što menjaš po jedno slovo u srpskim rečima.

- Ne. To nije točno. Mi imamo svoj jezik, a ti si previše pijan.

- Ja možda jesam prepio, ali tAčno je da je jezik jedan. Je l’ tako, Bosna? - pogleda u pospanog Mirsada.

- Moj je bosanski, jarane. Samo njega znam.

- I ti si seronja. Od kad pa ima bosanski? Ajde, ovaj hrvatski... ali vi ste ga tek izmislili! - povisio je malo ton Vlasta.

Nakon toga se desila scena koja i dalje traje – tri čoveka u svojim tridesetim godinama, naizgled pristojno obučeni i doterani, prave zabavu slučajnim prolaznicima jedne kišne večeri u malom nemačkom gradu. Razvlače se po trotaru i ruše učmalost zapadnoevropske sredine nenaviknute da grupne tuče gleda utorkom. Više im je to nekako vikend zabava. A balkanski trio se kao bije, a u stvari se najviše psuje, jer nemaju snage da jedni druge drugačije povrede.

- Dosta, dosta, braćo. Dosta je bilo! - začuše odjednom sva trojica poznat jezik.

Pustiše se iz klinča musavi i pocepani. Mirsadu beoše izguljeni dlanovi, Horvatu je krvarila usna, a Vlasta je izgrebao nos u valjanju po asfaltu. Podigoše glave i ugledaše crnu mantiju. Beše to otac Rastko, sveštenik pravoslavne crkve Sveti arhangel Mihailo u Gepingenu.

- Oče – reče Vlasta, ustade brzo i poljubi mu ruku.

- Dobar veče – reče Mirsad pokušavajući da namesti pantalone.

Staroslovenski glas "jat"

Horvat samo ustade i stade u taj ničim izazvani krug koji se oformio nedaleko od pivnice.

- Nisam znao da imamo crkvu ovde? - upita Vlasta.

- Ima, ima i ona je za sve nas. Uđite, braćo – pokaza otac Rastko na kapiju.

- Ne bismo mi… Krenuli smo u stan... – govorio je Mirsad.

- Nećemo unutra. Ispred ćemo. Doneću malo vode da se operete. Ne možete takvi pred ovaj svet.

Uđoše svi u crkveno dvorište. Posedaše na klupe, a otac im pomože da se umiju i iznese kafu za svakog. Kao i oznojenu flašu rakije i četiri čašice. Svi rado prihvatiše posluženje i kroz priču se upoznaše sa sveštenikom.

- Pa dobro ljudi, zašto napraviste ovaj cirkus? - upita u jednom trenutku Rastko.

- Oče, duga priča... - gledao je u pod Vlasta.

- Govori, jarane... Ti si sve i započeo - reče Mirsad i iskapi žutu tekućinu. - Odlična je ova Rastko - pohvali rakiju i protrese se.

- Hvala, Mirsade. Pričaj, Vlasto. Da te čujemo? - reče otac.

- Oni su izmislili svoje jezike posle svega što je bilo dole kod nas. Ja sam im samo to rekao, a oni se uvredili. Ostalo ste videli - izgovori brzo Nišlija.

- Nismo mi ništa izmislili – dobaci Horvat.

- Naravno da nijesmo. Ja pričam bosanski, on hrvatski i to ti je fakat – zaključi Mirsad.

- Čekajte polako. Da pokušam da pomognem. Svaka vaša izgovorena reč dolazi iz istog jezika – staroslovenskog. Odatle potiču skoro svi slovenski jezici, pa i ovaj naš. Kažem naš, jer sve je to jedan jezik i niko ne treba da se vređa. Najveća razlika je u slovu, u glasu „jat”. To slovo je postojalo u staroslovenskom, ali ga nema posle Vukove reforme. Nego je kod vas u Hrvatskoj postalo „i”, kod vas u Bosni „ije”, a u Srbiji „e”. To vam je braćo, glavna razlika.

- Samo to? - upita Mirsad zbunjeno.

- To nas najviše tera da se delimo po jeziku, a posle se otvori sve drugo. Pa se mrzimo i bijemo i pravimo Nemcima zabavu.

- Znači, nema „jata“ ima rata! - zaključi Vlasta.

- Bravo! Može i tako Vlasto, ali za rat je, ja mislim, potrebno još nešto – reče sveštenik.

- Politika i političari? - probudi se Horvat.

- To si ti rekao – nasmeja se otac Rastko. - Živeli!

- I pare. Uglavnom tuđe - dobaci Vlasta.

U tom trenutku Zlatku zazvoni telefon. Umesto melodije začu se pesma:

Sude mi

Zato što svoje volim

Volim najviše

Što sam branio moje najdraže…

Horvat, da li od rakije ili od piva koje su ranije pili, upade u trans, pa u porti pravoslavne crkve poče da peva zajedno sa svojim telefonom. Zatvori oči i nastade čudan trenutak u životima novih kolega i popa koji ih je okupio. Pijan i umazan stajao je u dvorištu kao strašilo u njivi i izgovarao reči toliko glasno da su mu se žile ocrtavale na vratu. Otac Rastko i Mirsad su začuđeno gledali taj prizor, ali ne i Vlasta. On u jednom trenutku skoči, ostali pođoše za njim sa namerom da spreče novu tuču, ali Petrović čudom zagrli Horvata i počeše zajedno da pevaju.

Sude mi

Dušmani moja ljube, al' ne znaju

Da je istina

Voda duboka!!!

Vikali su sada obojica koliko su mogli. Odjekivala je Gepingemom pijana rapsodija, neshvatljiv miks tuge i besa koji se čuo iz još neshvatljivijeg dueta i zagrljaja Srbina i Hrvata. Drali su se koliko su mogli. Zatvorenih očiju. Svako sa svojim mislima i emocijama.

- Dosta, bolan. Dosta! – izdra se i dalje pijani Mirsad. – Jebo vas, da vas jebo Tompson!

- Nije Tompson, nego Škoro! I vrati mi mobitel – kočoperio se Horvat.

- Neću da ti vratim. Odbi, ba! Odbi! A ti Srbendo pjevaš ove hrvatske narodne o Gotovini, a?

- Nije to samo hrvatska priča, Mirsade. Imamo i mi generale kojima nepravedno sude.

- E, jebo i tebe Ratko Mladić! – izdra se Mirsad. – Nazovite onoga iz Srebrenice i pitajte ga je li nepravedno.

- A tvoj Orić? Popuši mi Nasere, Nasereeeee, Nasereeee... – vikao je Vlasta i od emotivnog pijanca u sekundi postao razulareni navijač.

- Nemojte, ljudi... – pokušavao je da smiri situaciju pop.

- Popuši i meni Naser! Eto – reče iznenada Mirsad.

- Mirsade, nemoj i ti - brižno izgovori Rastko i prekrsti se.

- Šta reče? – zastade na trenutak Vlasta.

- To što si čuo. Imaš li ti radnu dozvolu ovde, ba? - upita Bosanac.

- Imam – odgovori poluhipnotisani Vlasta.

- A ti, Zlatko?

- Imam, imam... Znaš da imam.

- I šta vam piše tamo, gdje ste rođeni?

Vlasta i Horvat povadiše novčanike i počeše, onako lelujajući se, da okreću svoje radne dozvole i čitaju šta su im Nemci napisali.

- Jugo-slav-ija – reče Horvat.

- Jugoslavija – dodade Vlasta.

- Tako je, jarani. To isto piše i meni. Svi smo mi prijedratna djeca nekadašnje Juge, a i danas bismo bili jedno da nije bilo naših političara i generala. Služili bismo vojsku zajedno, venčavali se, kumili, slavili slave, bajrame i božiće, pa ako treba i pokopavali. Slušajte ovu našu pjesmu:

Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo!

Matero i maćeho, tugo moja i utjeho.

Moje srce, moja kućo stara...

Svi odjednom poskakaše kad se sa Mirsadovog telefona začu hit “Bijelog dugmeta”. Počeše da pevaju na sav glas. Zagrliše se. Zapeva i otac Rastko imitirajući gitarstu sa sve mantijom. Zajedno zaigraše Bosanac, Hrvat i dva Srbina na metohu crkve Svetog arhangela Mihaila, usred Gepingena.

A svetinja je kao nemi svedok stajala nad njima te mokre nemačke noći i u nevidljivu beležnicu upisala još jednu priču sa brdovitog Balkana. Baš kao što vekovima o ljubavi i ratovima, o pesmi i suzama, o jeziku “našem” i “vašem”, o životu i smrti svedoče brojne crkve, katedrale i džamije od Egeja do Alpa i od Jadrana, pa do Crnog mora.